Sve nevolje godinama taložene može da (pro)guta s jutarnjom kafom, teško i već godinama nekako ustaljeno nepominjanje prilikom promocije njegovih učenika sa Sajmišta - prvog kluba i trenera, kao u slučaju Ivana Rogača, od nedelje prvotimca Vojvodine.
– Voleo bih da je slučajnost, ali poznavajući mentalitet naroda kojem pripadam bojim se da je s namerom – fajterski će, kao uvek, Čiča. – Zar je greh spomenuti da je Dragan Džajić prve kopačke obuo u ubskom Jedinstvu, ne u Crvenoj zvezdi. Ilija Petković u kninskoj Dinari, ne u OFK Beogradu. Vujadin Boškov u begečkoj Bačkoj i Todor Veselinović u novosadskoj Slaviji, ne u Vojvodini.
Zasta iskustveno, zatim upita podozrivo s određenom dozom ljutine u glasu:
– Ne razumem, zbilja, zašto bi svi da se rode odmah u Parizu?! Zaboravljaju da ako vrednujemo male stvaraoce, tad su veliki još veći. Otud je opravdano i moralno spomenuti prve trenere i klubove na putu kojim igrači rado idu. Samo na taj način možemo da vratimo horizontalnu slavu srpskog fudbala, vertikalnu kako, tako drže „večiti rivali” i Vojvodina. Stoga budimo fer, dajmo i malim rekama na značaju.
Mogao je lagodnije da živi od fudbala, da nije naprasno bavljenje seniorima zamenio radom s petlićima i pionirima.
– Vodeći Topličanin i Javor prošao sam mafijaško-ratnu baražnu vatru! Imena ne bih spominjao... aktuelna su i, nažalost, aktivna.
Opaska: ispada da su vas mafijaši udaljili od seniorskog fudbala, nagna lice da bolno pocrveni.
– Tako je... Zasmetao sam fudbalskim oligarsima, umišljenim veličinama u pojedinim klubovima, da nisu znali koliko su mali i u čijim sede foteljama. Znate, bio sam tad najmlađi i najperspektivniji stručnjak u Srbiji, uz Ivana Gudelja u SFRJ.
Vazda se rukovodio Selimovićevom „malen sam da bih bio jezero, ali dovoljno velik da bi me zemlja upila”.
I, tad je ovog vlasnika duboke unutrašnje arhitekture spopala neka čamotinja. Takvim mislima zanet uzeo je stvari u svoje ruke, osnovao školu fudbala Ajaks i pet hiljada dečaka (insistira: s kartonima) provukao kroz sopstveno srce.
– Na neki način sam pobegao u stvaralaštvo, mada se i tu susretao s golemim nepravdama. Manje bolnim, doduše. Jer, kad vidite vašeg igrača u Super ligi isturite grudi i odvažno koračate kroz fudbal, život. Da, srećan sam zbog Ivana Rogača i Đorđa Šušnjara i što sam Vojvodini podario desetak igrača, Partizanu srpskog Van der Sara u liku Vukašina Pilipovića – sve odreda reprezentativce u svom uzrastu. Ponosan što nisam prodao nijednog fudbalera! Zato ovde nije u pitanju pripadnost Ivana Rogača ili Đorđa Šušnjara matičnom Ajaksu već nedobronamerni ljudi iz njihovog okruženja. Prepoznaće se, ne zaslužuju imena da im spomenem.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
