Četiri asa - U istoriji Jugoplastike nezaobilazan uticaj beogradskog betona

Mogućnost da Efes osvoji i treći put uzastopno Evroligu vraća u sećanje prethodne veličanstvene domete klubova, Jugoplastike i ASK iz Rige, jedinih u prestižnom takmičenju koji su trijumfovali po tri puta. Čak je ASK igrao i četvrti uzastopni finale ali je CSKA bio bolji. Bio je to početak Evrolige, godine 1958, 1959, 1960 i – 1961.

Jugoplastika je bila najbolja 1989, 1990. i 1991, a samo još osam klubova u 64 godina dugoj istoriji po dva puta uzastopno su bili šampioni. Real 1966. i 1967, a 1968, izgubio je od CSKA u drugom produžetku, Injis u dva intervala 1972. i 1973, pa 1975. i 1976, Makabi ih prekinuo 1977. u Beogradu, zatim Kantu 1982. i 1983, Cibona 1985. i 1986, Milano 1987. i 1988. Zatim Makabi 2004. i 2005, pobedio ih CSKA 2006, kao i Olimpijakos 2012. I 2013...

Nije lako biti na vrhu u kontinuitetu, neki od ovih ekipa više i ne postoje, ASK je 2009. ugašen, što potvrđuje da je sve prolazno, Vareze je odavno pri dnu Serije A, Kantu je prošle sezone bio u Seriji B, Cibona životari, Split opstaje na aparatima, a Jugoplastika je zbog podviga vrednog divljenja službeno proglašena za najbolju ekipu 20. veka. Letnje je vreme, ide se na plaže, godišnji su odmori i prilika je, dok lopta miruje, za lakše teme i prisećanja. Od kojih uvek može da se izvuče neka pouka.

Jugoplastika je bila jugoslovenski brend iz Splita, u dizanju košarkaškog kluba nezaobilazan je uticaj i nekolicine Beograđana. Pre svih Božidara Maljkovića, ali i plejmejkera tog trofejnog tima, najboljeg na Starom kontinentu, Zorana Sretenovića, ali i njihovih prethodnika Zorana Slavnića i Mihaila Manovića.

Redovi koji slede imaju za cilj da vrate u središte pažnje četvoricu asova sa ovih prostora i obnove uspomenu na jedan period njihovih života.

Mihailo Manović Cvrca sa Crvenog krsta iz Beograda, dete Radničkog posle srebra na juniorskom Prvenstvu Evrope u Porto San Đorđu prešao je 1967. kao 19-godišnjak u Jugoplastiku i kreirao njenu igru u narednih desetak godina, bivajući član legendarne petorke žutih iz tog vremena Rato Tvrdić, Šolman, Prug i Skansi. Bili su dva puta prvaci Jugoslavije , finalisti Kupa šampiona 1972. kad su izgubili sa 70:69 od Injisa u Tel Avivu...tri puta pobednici našeg kupa, dva puta Kupa Radivoja Koraća.

Božidar Maljković je na preporuku Aleksandra Nikolića došao u Split 1986. i samo godinu dana mu je trebalo da sa lokalnim dečacima oformi tim koji je dominirao teritorijom SFRJ, ali i Evropom. Dve titule Kupa šampiona kako se Evroliga tada zvala, tri titule prvaka Jugoslavije, dva Kupa ostavio je u amanet za ponavljanje Željku Pavličeviću. Kad je seo na klupu na Gripama imao je samo 34 godine. U Dalmaciji su ga prozvali Boža Dioklecijan, po rimskom imperatoru.

Sa Maljkovićem je pod Marjan stigao i Zoran Sretenović, bivši juniorski reprezentativac koji je u Crvenoj zvezdi uzaludno vrebao šansu, a aktuelni predsednik Olimpijskog komiteta Srbije tada je bio pomoćnik Ranku Žeravici i tačno je znao šta se krije u 22. godišnjem rođenom Beograđaninu visokom 188 cm. U narednih pet godina Sretenović je imao maksimalan učinak i zagarantovano mesto startera sa tri osvojene Evrolige, četiri titule šampiona SFRJ, tri Kupa Jugoslavije...Debitovao je na velikim takmičenjima u poslednjoj reprezentaciji SFRJ, 1991. na Evrobasketu u Rimu... Na žalost proletos nas je napustio.

Zoran Slavnić, jedan od najboljih igrača u istoriji južnoslovenskih plemena došao je na Gripe kad je već započela sezona 1985/1986 da spase žuti brod od ispadanja iz najjače lige u Evropi. Imao je 36 godina, iza sebe je ostavio treniranje Šibenke i Partizana, ubacivanje u prvoligašku vatru Dražena Petrovića i Aleksandra Đorđevića...Isto je uradio u Splitu sa Dinom Rađom i Tonijem Kukočem, a zadatak da ostavi Jugoplastiku na površini Jadranskog mora je ispunio...Kasnije je došlo zlatno doba žutih...