PETA LIČNA: Teodosić zaslužio mnogo više poštovanja

PIŠE: PREDRAG SARIĆ

Da su kladionice imale u ponudi igru „Ko će prvi otpasti sa spiska kandidata reprezentacije Srbije” kvota na Miloša Teodosića bi bila među najvećima. Da je neko uložio novac na tu mogućnost danas bi sigurno bio bogatiji makar za jedan dobar auto, ako ne i stan!

Vest da se Svetislav Pešić odrekao Teodosića primljena je sa nevericom. Kad je potvrđena, svi koji su na bilo koji način vezani za košarku bili su u šoku. Prvenstveno zbog načina na koji je stavljena tačka možda čak i na najlepšu reprezentativnu karijeru u 21. veku.

Nije sporno da svaki selektor ima pravo da bira sa kim će i kako ostvariti cilj. Nije sporno ni to što se u Pešićeve planove ne uklapa bez dileme najtalentovaniji plej Srbije u poslednjih 20 godina. Jer, na Pešiću je odgovornost da se plasiramo na Svetsko prvenstvo i osvojimo medalju na Evropskom prvenstvu ma koliko to bilo teško. Ako je već njemu „glava na panju” onda ga ne treba ishitreno dočekati „na nož”.

Pešićeve kolege, svakako merodavnije za stručne analize, bolje će proceniti da li je iskusni Valjevac trebalo da bude u timu makar samo za trenutke kad je gusto. Makar bilo to za jednu utakmicu – poput Saše Đorđevića na SP u Atini 1998. ili Vlada Divca u Indijanapolisu 2002. Selektorova vizija se sasvim sigurno nije promenila za sedam dana. Kao što je izvesno i da je Pešić i pre objavljivanja spiska kandidata za Evropsko prvenstvo bio dobro upućen u sve Teove vrline i mane. Tako, da u tome ne treba tražiti razloge ovakvog epiloga.

Niko, nikada nije Teodosića u ekipu zvao zbog čvrste odbrane, već zbog neponovljivih kreacija koje su donosile trofeje. Poslednji primer je Serđo Skariolo. Treneru svetskih prvaka cela sezona u Virtusu isplatila se u samo dve utakmice. One u polufinalu i finalu Evrokupa, u kojima je naš as bio najbolji asistent, odnosno najbolji strelac.

Međutim, za način na koji je otpisao vanserijskog čarobnjaka magične igre mu se već sada može prigovoriti. Jer, Teodosić je (kao i Pešić) zbog svega što je dao našoj košarci zaslužio ne malo, već mnogo više poštovanja.

Teodosićeva sjajna karijera u reprezentaciji počela je sa kadetskim zlatom na Evropskom prvenstvu 2003, nastavila se dve godine kasnije medaljom iste boje na juniorskom EP. Blistav učinak zaokružio je zlatom sa mladom reprezentacijom na kontinentalnom šampionatu, njegov učinak na tom takmičenju „podvučen” je za sva vremena MVP priznanjem.

Sa uspesima je nastavio i u seniorima. Doduše nije imao sreće da se okiti zlatom, ali dva srebra u konkurenciji Amerikanaca na Svetskom prvenstvu 2014. i Olimpijskim igrama u Riju, kao i srebro na EP 2009. domet su za ponos. A da je bio zdrav 2017. i 2019. godine pitanje je da li bi sada o Dončiću i Slovencima pričali kao šampionima Evrope, odnosno da li bismo se iz Kine vratili bez odličja.

Kad se tome dodaju klupske titule prvaka Evrope i Evrokupa, brojna individualna priznanja u Evroligi, kao i podatak da je bio najbolji igrač Starog kontinenta 2010. u izboru FIBA, jasno je da Teodosić spada u najplemenitiji kov srpske košarke svih vremena.

Pamtiće se i to da se Teo uvek, pa i sada, odazivao i prvi dolazio na pripreme državnog tima. Nikad nije uslovljavao, niti tražio opravdanja, već je bio tu da povede tim. Pri čemu se 2019. povredio na utakmici reprezentacije i rizikovao sezonu u Virtusu. I uvek je umeo da preuzme odgovornost u najtežim situacijama na terenu.

I zato je u njegovom slučaju trebalo imati mnogo više stila. Igrač njegovih kvaliteta i zasluga se ne stavlja na spisak reda radi. Ili se zove ako je sigurno u 12 ili se uopšte ne poziva. Na ovaj način, niti će trener koji je našoj zemlji doneo dva poslednja zlata dobiti na autoritetu u ekipi, niti u javnosti. Niti će Teodosićeva zvezda izgubiti nešto od svog sjaja. A nadamo se da u konačnici ni Srbija neće biti na gubitku...

Ostao je samo opor utisak, zbog nedostatka stila i nepoštovanja zasluga.