„Slučaj Teodosić”: Pešićeva istorija konflikata i zlatnih medalja

Svetislav Pešić je jedan od najtrofejnijih trenera u našoj košarci. Riznica mu je puna. Počev od zlata u Bormiju 1987, preko evropskih titula sa Nemačkom 1993. i Jugoslavijom 2001, do zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu. Takođe, sa klubovima je osvajao mnogo trofeja, najvredniji mu je onaj sa Barselonom iz 2003. kad je bio prvak Evrolige.

Ovih dana je u žiži ne zbog rezultata, već zbog načina na koji je otpisao kapitena reprezentacije – Miloša Teodosića. Sa ove distance mnogi sada njegove reči sa konferencije za medije prošle srede u Staroj Pazovi vide kao nagoveštaj dešavanja od ponedeljka.

- Kao što kaže jedan španski trener, strašno volim početak priprema, onda nema nikakvih problema. Svi su srećni i zadovoljni, svi treniraju. A, onda počinju da se donose odluke, ko kosi, ko vodu nosi. Kreću i utakmice, zatim se donose odluke ko ostaje, ko ne ostaje... Ali tako je svake godine. Imam viziju kako bi trebalo da igramo i prema tome biram igrače. Vizija postoji, ali ko će u timu da bude je proces koji traje. Radimo i trudićemo se da što ranije donosimo odluke. Ekipu ne čini 12 najboljih igrača, već dvanaestorica koji se najbolje slažu. Da ne pričamo o zvezdama. Na terenu će se sve videti i pokazati – rekao je tom prilikom Pešić.

Jedan od igrača koji iskusnog stručnjaka odlično poznaje i sarađivao je sa njim još pre 35 godina, zatim i kasnije u seniorskoj konkurenciji, ističu da on najbolje radi u uslovima visoke tenzije. I da često kad je bonaca u ekipi ume da izazove konflikt kako bi održao, po njegovom mišljenju, neophodnu zategnutost.

„Slučaj Teodosić” nije prvi konfliktni u Pešićevim mandatima u reprezentaciji. Pre ovog najnovijeg, najpoznatiji je primer Vladimira Radmanovića sa Svetskog prvenstva u Indijanapolisu.

Selektorova nervoza izazvana neplaniranim razvojem utakmice i činjenica da je tadašnje krilo Sijetla tokom poluvremena zajedno sa još nekim saigračima jelo bananu, bio je povod da Radman bude udaljen iz ekipe.

I ne samo to, nego da na kraju medalja, u čijem je kovanju on učestvovao, bude dodeljena igraču koji ni sekund nije odigrao na takmičenju. Slična situacija do tada, a ni posle toga, nije zabeležena.

Taj slučaj je pokrio prethodni, daleko manje poznati, sa Evropskog prvenstva u Istanbulu. Tokom četvrtfinalne utakmice Pešić je nezadovoljan „protokom lopte” srdžbu usmerio ka Vladi Šćepanoviću.

To nije dovelo do kratkog spoja kao u srcu Indijane, a sjajni bek je potom u polufinalu imao sjajnu rolu u čuvanju Navara, a u finalu protiv Turske sa 19 poena bio najbolji strelac utakmice.

Ipak, Pešić mu nije oprostio „što na Bosforu nije dao na sebe” i sačekao je sledeće leto. Na putu ka Italiji, gde je išao da potpiše ugovor sa Fortitudom, dok je čekao let na aerodromu, selektor mu je javio da je prekobrojan.

Obe prethodne situacije imaju priličnu sličnost, bitna razlika je u tome što ni Šćepanović ni Radmanović, za razliku od Teodosića, nisu bili kapiteni, niti su imali vodeće uloge u ekipi, već su glavni akteri bili Dejan Bodiroga i Predrag Stojaković, a na SP im se pridružio Vlade Divac.

U oba slučaja rezultati su pokrili konfliktne situacije i o njima se nije mnogo govorilo. Biće tako i ovog puta ukoliko Pešić odvede reprezentaciju na Svetsko prvenstvo. Evropska medalja, ma koje boje bila, neće biti dovoljna da nadoknadi dve godine praznog hoda reprezentacije Srbije koje bi usledile.

Treba imati na umu da bi u slučaju neuspeha u kvalifikacijama naš državni tim mogao da prvo veliko takmičenje ima tek 2025. godine, kad se ponovo igra Evropsko prvenstvo.

Nadamo se da ni najnoviji, treći konflikt, neće ostaviti traga na rezultat reprezentacije. Ukoliko bude drugačije, Pešić će biti ispraćen uz poštovanje nekadašnjih zasluga, a srpska košarka će trpeti trajne posledice.