Sportske novosti: Kako se Pešiću dogodilo da ostane samo sa Micićem na pleju?

Tvrtko Puljić, novinar „Sportskih novosti”, jedan od najboljih među specijalizovanima za košarku na prostorima bivše Jugoslavije, u osvrtu na aktuelni trenutak Evrobasketa i reprezentacija sa naših prostora nanizao je niz zanimljivih činjenica.

„Ispala je Slovenija što znači da se prvi put od 2003. dogodilo da u polufinalu nema nikoga sa Balkana. Nakon pada Zida, raspada Jugoslavije i SSSR-a dogodilo se prvi puta od, pazite sada, 1946. da niti jedna država s Balkana ili dela SSSR nije među četiri najbolje. OK, ovde nije bilo Rusa. Ali, ipak...

Čitam bujicu teških emocija koja dolazi iz slovenačkih medija nakon ispadanja reprezentacije kojoj je zlato bilo jedino što sja. Nešto ranije sam čitao iste takve reakcije iz srpskih medija. I jedni i drugi su na krst pribili selektore. Srbi vremešnog dedicu (73) Svetislava Pešića, Slovenci su shvatili, godinu dana prekasno kako je Aleksander Sekulić samo pomoćni trener i ništa više od toga. Iako je lani igrao polufinale Igara.

Čitam i govorim sebi, takvi smo i mi bili nekada. Dok smo još verovali, dok smo se još nadali. Ne postoji trener koji je izgubio utakmicu eliminacija, a da u njoj nije napravio greške. Napravio ih je i onaj trener koji je dobio, kako neće onaj koji je izgubio.

Međutim, na kraju dana ne radi se tu o toj utakmici i o tih 40 minuta. Niti Srbi, a niti Slovenci nisu ispali zato što im je trener zalutao. Prvi je možda prestar, a drugi se tu ionako ništa nije pitao. Ni lani kad je bio u polufinalu Igara.

Nije se pitao ni kad je sastavljao 12 za Evrobasket, pa je tu morao uvrstiti Luku Rupnika, koji je u ovoj reprezentaciji po funkciji prijatelja onog puno važnijeg Luke, negoli zbog svojih košarkaških vrednosti. Pa je kod kuće ostao Gregor Hrovat, tri puta bolji košarkaš i čovek koji bi pomogao kad se ozledio Zoran Dragić. Ovako je Slovenija bila na Evrobasketu, kao niti jedna momčad nikada u svetu ozbiljne košarke s rosterom u kojemu je bilo pet plejmejkera. Nekad su dvojica dovoljna, maksimalno treba da ih bude tri. OK, od tih pet je jedan Dončić, koji može i nešto drugo da igra, može sve, ali bez lopte u rukama u ovim godinama ne mogu da igraju ni Goran Dragić, a još manje Žiga Samar, Aleksej Nikolić ili taj Luka Rupnik.

I sada svi koji napadaju Sekulića, morali bi se setiti da li je neko od njih raspravljao o tome sme li Luka Dončić određivati reprezentaciju, pa bila reč i o 12. igraču, jer u ovakvom ritmu utakmica svaki je važan.

Srbija je, pak, otišla na Evrobasket poput Hrvatske 2009. godine. Dobro, nije baš imala šest petica u rosteru kao mi tada, ali je imala čak sedam igrača koji se najbolje osećaju na pozicijama četiri i pet. Sedam?! Da, sedam - Nikola Jokić, Nikola Milutinov, Dušan Ristić, Marko Jagodić-Kuridža, Vladimir Lučić, Nikola Kalinić i Dejan Davidovac su svoje najbolje utakmice odigrali u karijeri na dve visoke pozicije. Kad se Srbiji ozledio Nemanja Nedović, ostala je na samo četiri igrača na tri spoljne pozicije. I onda nema Jaramaza, jer nema tu klasu, izgubi se Gudurić, pa Srbija ostane s Vasom Micićem, uz neku pomoć Vanje Marinkovića. Kako se to dogodilo Pešiću?

I dok Srbija još skida glavu Pešiću, Slovence je preduhitrio predsednik Saveza Matej Erjavec, koji je odmah ujutro po teškom porazu od Poljske kazao kako Sekulić ostaje izbornik.

Prije toga se Luka Dončić, kad se ispuhao i prestao psovati sudije, koji su mu bili izgovor za slabiju partiju, što je kasnije i sam nehotično priznao, posuo pepelom.

- OK, nisam bio na sto posto uoči utakmice, imao sam razne male povrede. Dobio sam i injekciju na poluvremenu, ali sve to zajedno nije razlog zašto sam odigrao loše. Izneverio sam ekipu, ali i celu Sloveniju. Jednostavno moram biti bolji - kazao je Luka Dončić.

Mučilo ga je puno toga. Nije postojao prodor u reket u kom nije vidio faul na sebi, a te reakcije su bile baš preterane. OK, problem je FIBA kriterijijuma koji se promenio nakon uvodnih grupa. Jer, u tim uvodnim grupama niste mogli proći pored Luke Dončića, Nikole Jokića ili Janisa Adetokunmba, a da se nešto na njima se sudi. Činilo se ponekad kako bi sudije najradije dok im arbitriraju ušetali u kadar i namestili se za selfije zajedno sa ova tri superstara.

Onda ih se u Berilnu stavilo u tretman ostalih. I tu su nastali problemi. Oni su morali u času, u samo 40 minuta u slučaju Jokića, ili 80 minuta koliko su izdržali Dončić ili Janis, shvatiti da su samo deo tima, da su frontmeni benda u najluđem rokenrol koncertu, a ne solo pevači na San Remu.

Za tako nešto su imali malo vremena. A treneri nisu bili kadri da ih na to spreme. Jer na kraju dana, sve su to ljudi. A ne objekti za selfije.

Peter Lovšin iz Pankrta trebao je od petka do nedelje praviti ludilo ispred Mercedes Benc arene za ko zna koliko hiljada Slovenaca. Neće ići. Ulaznice se preprodaju, jer će na njihovo mesto stići Poljaci. Slovenija je ostala van polufinala, zauvek je ostala bez Gorana Dragića. Za sada je tu Sekulić. I samo 23 godine Luke Dončića.

Doći će neki novi ljudi uz Dončića, doći će za sledeća takmičenja, ali pustite te priče, „mi smo uz Sekulića”, i neki bolji trener. Neki koga će se slušati. Igor Kokoškov je bio puno već autoritet 2017, ali tada je Slovenija grizla, a i nedelju dana uoči Evrobasketa postavke napada u Ljubljani im je postavljao Erik Spolstra, glavom i bradom. Na kraju dana Luka Dončić je debelo odrastao u 40 minuta patnje protiv Poljaka u Berlinu.

Što će reći i njegova izjava posle utakmice. Nekako bih se opkladio da će na sledećem velikom takmičenju Luka Rupnik biti u 12 samo ako to svojim igrama zasluži. Ne zato, jer je frend.

Ne valja otići dalje od zaključka kako niko sa Balkana nije više u Berlinu. Nije slučajno. Kao što i niko s Balkana ne bi trebalo više nikada, uključujući i Hrvate, gurati stvari pod tepih uoči velikog takmičenja, jer znate, „da se ne razbije atmosfera”. A ona su upravo razbije baš zato što se stvari guraju pod tepih.

I onda sve pukne u 40 minuta. Uvek pukne.