Jovana Nogić - Od devojčice koja je jurila reprezentativke za autogram, do one čiji se potpis traži

Aaa... Ima još! Uzvratila je Jovana Nogić u trenutku kada su joj navijači vratili flomaster koji prethodno ona vratila u publiku. Pre svega goga, potpisala je jedan dres naše reprezentacije. Dres koji će biti vredna uspomena nekom od tih mališana.

I tako je posle svake utakmice. Klinci su bez prestanka navijačkim rekvizitima „gađali”  naše reprezentativke u prolazu sa terena u svlačionicu. Bilo je tu lopti, maskota, majica, još dresova, plakata... Bilo šta na šta je mogao da se stavi potpis. I sve dok i poslednja stvar nije potpisana, naše reprezentativke nisu odlazile u svlačionicu.

To je bio njihov način da uzvrate za sjajnu podršku.

- Znam kako im je. Nekad sam i ja tako – pričala nam je Jovana, ne dižući glavu dok je iznova i iznova potpisivala sve što bio  joj palo pod ruku.

Da! Nekad je ona „tako”. A sada je ona „ta” čiji se potpis traži. I ne krije...

- Super je osećaj! Hvala ovim divnim ljudima na podršci. Značilo nam je. Uvek su nam bili vetar u leđa. Naš šesti igrač.

Jedna stvar je jasna – nije teško bodriti naše košarkašice. Zbog velike želje koju uvek emituju, zbog borbenosti, požrtvovanosti... Čak i kada greše, a bilo je i takvih utakmica. I biće ih. Ali, njih nije moguće ne voleti. Sada to znaju i ljudi na nekom skroz drugom kraju sveta.

A posebno je bila zarazna njihova velika želja za pobedom. Čak i utakmici u kojoj nije bilo nekog preteranog rezultatskog značaja. Osim što je pobeda u sportu „aksiom”. Ili – kako Jovana ocenila...

- To je taj srpski inat!

I još...

- To je pitanje ponosa!

Posle svega – naše košarkašice zaista imaju na šta da budu ponosne. Kako su  - svaka posebno - rasle od prvog dana kada su se okupile, kako su kao tim rasle kroz takmičenje po grupama. Kako su nagovestile lepe dane i u budućnosti. Da ta drastična smena generacija u našem timu ipak ne mora da bude bolna.

- Stvarno zadovoljna igrom, saigračicama. Posebno smo u toj utakmici protiv Francuske ispoštovale plan...

Osim što su rasle kako je takmičenje odmicalo, jasno se videlo i da su sve opuštenije na terenu. Da se oslobađaju tog pritiska koji ih je u pojednim trenucima baš sputavao... Dok se sasvim nisu oslobodile i zaigrale...

- Recimo, ta utakmica protiv Francuske je bila prva u kojoj smo i mogle skroz opušteno da igramo, jer smo već imale obezbeđeno četvrtfinale. Odmah je lakše.

Ne samo to...

- Konačno smo se opustile. Nismo samo gledale gde je Ivon, pa da dodamo njoj da ona rešava. Sve smo bile uključene u utakmicu, fokusirane. Mnogo smo lepo igrale. Baš imam osećaj da smo se oslobodile, da se više nismo toliko oslanjale na Ivon, Tinu, Necu, Sašu... Takva utakmica na nam je baš bila bitna. I pred četvrtfinale, ali i za dalje.

Jer – pred ovim timom je još mnogo važnih mečeva.