Istorijat srpskog i jugoslovenskog fudbala: Selektori češće ostajali

Sudeći po izjavama Dragana Stojkovića prethodnih dana, ostaće na klupi Srbije i nastaviće se niz da se ne menjaju selektori posle mondijalskih neuspeha. Pre Piksija, posao su nastavljali Mladen Krstajić i Radomir Antić, ali se nisu dugo zadržavali.

Pogled u istorijat srpskog i jugoslovenskog fudbala, pokazuje da su selektori češće ostajali po povratku sa Mondijala, što je bio slučaj i posle prvog Svetskog šampiona u istoriji fudbala.

Jugoslaviju je u Urugvaju 1930. godine do polufinala doveo Boško Simonović, arhitekta koji se nikada nije bavio tim poslom nego je čitav život posvetio fudbalu. Prvi put je reprezentaciju predvodio 13. aprila 1930. u utakmici Balkanskog kupa protiv Bugarske (6:1) u Beogradu, a ostao do oktobra 1932.

Milorad Arsenijević, reprezentativac u Urugvaju 1930, bio je selektor na Mondijalu u Brazilu 1950. Jugoslavija je sa njim na čelu zauzela peto mesto, pa je bilo logično da ostane. Zadržao se na klupi samostalno do juna 1952, pa ostao deo selektorske komisije.

Selektor reprezentacije je bio u tri navrata, od 1946. do 1954. Prvo kao selektorske komisije sa Aleksandrom Tirnanićem, pa je zatim tri godine samostalno vodio reprezentaciju. U tom periodu je učestvovala dva puta na Olimpijskim igrama, 1948. i 1952. Na oba takmičenja je osvojila srebrnu medalju.

Na Mondijalu u Švajcarskoj 1954. prvi put je zabeležena institucija selektorske komisije na tako velikom takmičenju. Činila su je čak petorica, tako što su Aleksandru Tirnaniću i Leu Lemešiću tokom priprema za Svetsko prvenstvo pridruženi Milovan Ćirić, Franjo Velfl i Branko Pešić.

Tirnanić je bio selektor Jugoslavije 1958. godine u Švedskoj, došao je do četvrtfinala i to je bio kraj njegove samostalne selektorske misije. Opet je nastala komisija u kojoj je bio i on, zajedno sa Dragomirom Nikolićem i Ljubomirom Lovrićem.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu, gde je Jugoslavija igrala u polufinalu, uspeh je potpisala tročlana selektorska komisija u sastavu: Ljubomir Lovrić, Prvoslav Mihajlović i Hugo Ruševljanin. Ostala je i posle Mondijala u „sedlu”, uz promene posle godinu i po.

Jugoslavije potom nije bilo na Mondijalima u Engleskoj 1966. i Meksiku 1970, a u Nemačkoj 1974. šefovala je selektorska komisija na čelu sa Miljanom Miljanićem. Pred kraj kvalifikacija, umesto Vujadina Boškova postavljen je trenerski tim gde su se osim prvog među njima Miljanića našli Milan Ribar, Sulejman Rebac, Tomislav Ivić i Milovan Ćirić.

Plavi su u Zapadnoj Nemačkoj prošli prvi krug remijima sa Brazilom i Škotskom i pobedom nad Zairom, ali u drugoj fazi takmičenja upisani su porazi od domaćina, Poljske i Švedske. Logično, selektorska komisija je rasformirana i komandu je preuzeo Ante Mladinić.

Miljanić je postao selektor Jugoslavije 1979. godine i odveo na Mondijal u Španiju. Tamo se Plavi nisu proslavili, a selektoru je dosta zamerano na vođenju i izmenama. Logično je bilo da legendarni Miljan ode, a na njegovo mesto je došao Todor Veselinović.

Bez dileme, najbolje je reprezentaciju Jugoslavije vodio Ivica Osim. Preuzeo je komandu 1986. godine, ostao do juna 1992. i zabrane da se učestvuje na Evropskom prvenstvu u Švedskoj zbog ratnog stanja u državi.

Predvođena Osimom, Jugoslavija je na Mondijalu u Italiji 1990. prošla grupu, eliminisala u osmini finala Španiju i nesrećno ispala u četvrtfinalu na penale od Argentine.

U velikom stilu je Štraus sa Grbavice odveo Jugoslaviju na Evropsko prvenstvo i bio je to tim kadar da postane šampion. Umesto njega otišla je Danska koju je Osimova ekipa pobedila u grupi, a igra sudbine je režirala da oni koji nije trebalo ni da učestvuju dođu do titule.

Usledio je period sankcija. Jugoslaviju je kao selektor predvodio Slobodan Santrač i kad se ukazala prva šansa za takmičenje ostvaren je plasman na Mondijal '98. Plavi su u Francuskoj prošli grupu ispred Irana i SAD, a u osmini finala ispali od Holandije u meču koji je obeležila prečka iz penala Mijatovića.

Završetak Mondijala u Francuskoj bio je i kraj misije za Santrača. Umesto njega je došao Milan Živadinović i nije se dugo zadržao, a reprezentaciju je na EP 2000. poveo Vujadin Boškov.

Jako uspešno je Ilija Petković vodio Srbiju i Crnu Goru do Mondijala u Nemačkoj, a tamo se dogodio brodolom i šest lopti u mreži na meču sa Argentinom. Nije se ni postavljalo pitanje ostaje li selektor, a reprezentacija je potom počela da igra pod imenom Srbija sa Špancem Havijerom Klementeom.

Radomir Antić je oduševio fudbalsku Srbiju u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Bio je to period vraćanja vere u fudbal, a posebno kad je na šampionatu savladana Nemačka. Nesrećne okolnosti na meču sa Australijom i ispadanje doneli su brdo problema, a i suspenziju selektoru zbog uvreda sudiji Lariondi.

Ključni razlog što je Antić ostao dugo selektor posle Mondijala, iako je započeo kvalifikacije za Evropsko prvenstvo bez prava sedenja na klupi, bilo je razmimoilaženje sa predsednikom FSS Tomislavom Karadžićem. Epilog su bili smena iskusnog stručnjaka i njegova tužba za naplatu novca zbog otkaza.

Slavoljub Muslin je smenjen posle plasmana na Svetsko prvenstvo, pa je umesto njega tim u Rusiji vodio Mladen Krstajić. Dobio je poverenje, iako nije prošao grupu u konkurenciji Kostarike i Španije. Zadržao se do juna 2019. i debakla od Ukrajine u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Stojković takođe nije prošao grupu, ali kao osnov za ostanak ima činjenicu da je odveo tim na Mondijalu plasmanom u kvalifikacijama ispred Portugalije. Koliko će se zadržati, zavisiće od mnogo faktora. Verovatno i od uklapanja sa budućim rukovodstvom FSS, a nema dileme da koja god garnitura dođe neće ići u smeru promene selektora seniorske reprezentacije.