„Piksi nam je rekao da se držimo zajedno i da je ponosan na sve”

Sve je bilo bajno, sjajno, al' onda...

Strahinja Pavlović, inicijator grandioznog preokreta protiv Kameruna, usled nesnosnog bola u primicaču zatražio je izmenu.

Piksijeva kula (3:1) bez „cerskog kremen-kamena” srušila se k'o da je od karata (3:3), da nije – Srbija, možda, ne bi okončala Svetsko prvenstvo u Kataru već posle grupne faze.

Ovako...

Umesto za najavu, recimo, četvrtfinalnog duela s Marokom, popularnog Kalabu, nekoliko dana po povratku iz Dohe u rodni Šabac, zovemo za rekapitulaciju preranog pada Orlova na planetarnoj smotri.

Postoje prelomni trenuci: „šta bi bilo kad bi bilo”. U očima javnosti to je vaš izlazak iz igre u 55. minutu protiv Kameruna. Posle meča to niste videli kao krucijalan detalj, s distance?

- Teško je reći... Štoperu kad mora da uđe u igru, naročito kad „gori”, mnogo je teže nego napadaču. Retko kad se zagreva dugo, znam po sebi... Možda i bi, ne bismo, u svakom slučaju, pomerali linije – s „generalskom pameću” otvaramo mondijalsku priču s najmlađim reprezentativcem.

Povreda primicača, jedna od najneugodnijih, nije vam ostavljala ni promil za razmišljanje – još ste od Brazila stiskali zube, ostanak na igralištu bio je nemoguć?

- Tako je!

Kako ste podneli izjednačenje Lavova - šta ste razmišljali u tim trenucima?

- Bilo je baš teško za gledanje: imali smo rezultat, sve... i primili dva glupa gola. Neverovatno?!

Prethodno, na maestralan način zatresli ste mrežu: cela Srbija je skočila, pogodak u stilu Nemanje Vidića?

- Mnogo mi je drago zbog tog gola! Šteta što nismo i pobedili, zamislite – fantastična utakmica i preokret. Pogodak mi je i ovako najdraži, ali... Nikako sve da se poklopi, to me prati još iz Partizana - sve golovi za izjednačenje?! Makazice u finalu kupa protiv Vojvodine u Nišu, pa... Biće, nadam se, još egzekucija, neću da se zaustavim.

Legendarni centarhalf i, nekoliko puta ste rekli - idol, vam je, između ostalih, čestitao?

- Nisam imao priliku da upoznam Vidića, niti ga vidim uživo. Javilo se, zato, društvo iz Partizana: Ostojić, Fića Stevanović, Laki Pavlović, kompletna mlađa garda...

Jeste li, možda, spremali drugačiju proslavu, ili je taj trk bio baš kao u mašti?

- Ne nalazim se često u situacijama da postižem golove, otud, radovanje mi nije jača strana. Klasičan izliv emocija, potrčao sam prema navijačima i klupi – uklizao. Fleš, ne sećam se svega najbolje – samo kako je lopta ušla u mrežu i... to je to!

Zato, tu je snimak: prst na ustima, kao da nekog ućutkujete... Koga?

- Refleksno, trajalo je manje od sekunde. Samo sam poljubio prst, ne znam zašto to radim, identično sam proslavio i prethodna dva gola u Salcburgu?! Moraću da poradim na tome.

Koliko je vaš otac Željko pozvao ljudi na čast i je li se pucalo u Šapcu?

- Pucalo se, naravno! Porodica nije putovala u Katar...

Opšti utisak u Srbiji, ne samo posle tog meča: Strahinja Pavlović ima srce k'o planina?

- Deda je s Cera, drago mi je što sam i njega učinio ponosnim!

Međutim, lični izgled je iznad kolektivnog. Da li ste očekivali, na primer, četvrtfinale?

- Jesam, cilj je bio da se prođe grupa, bio sam ubeđen da to možemo, ali... tih 10 minuta protiv Kameruna okrenulo je stvari. Imamo tim za četvrtfinale, bar za nokaut fazu, međutim, nekad mora mnogo stvari da se poklopi. U nekim situacijama nismo bili skoncentrisani, dobro „stajali”... Tačno, igrali smo lep, napadački fudbal, na žalost – uz mnogo taktičkih grešaka. Nedopustivo na tom nivou!

Brazil je, zaista, toliko bolji?

- Imaju fantastičnu ekipu, videli smo od prvog minuta da će da bude izuzetno teško. Držali smo se dugo, primili gol posle odbijene lopte, to je fudbal - sitnica odlučuje.

Kad budemo sledeći put igrali protiv Karioka, šta ćete drugačije da radite i savetujete saigrače?

- Protiv Brazilaca potrebno je da imate sreće! Ako se neko otvori, lako rešavaju. Da li bih nešto uradio drugačije? Nisam siguran. Počeli smo motivisano, čvrsto, s mnogo duela i faulova, nismo dozvoljavali da nas ugrožavaju previše. Međutim, u drugom poluvremenu pali smo fizički: teško je trčati 90 minuta dok protivnik drži loptu.

Ko je na vas iz Titeove čete ostavio najjači utisak?

- Svih 11 znaju s loptom, pride, brzi, hitri, jaki... Milina!

Već pominjani okršaj s Kamerunom ostaće upamćen po tome što nismo znali da sačuvamo 3:1. Srbija je u Kataru, (i) po vašem mišljenju, bila previše ofanzivna?

- To je naš stil, od samog početka – s trojicom pozadi i „ving” bekovima. Ofanzivnije od mnogih, na gol više. Možda je po preokretu protiv Kameruna trebalo da se povučemo, na 2:1 protiv Švajcarske, takođe. Stvar iskustva, nedostaje nam kontinuitet velikih takmičenja, da spojimo SP, EP, SP, EP... Uveren sam da bismo u tom slučaju za dve godine mogli da napravimo bolji rezultat.

Koliko je vama, trilingu štopera, bilo teško u igri s bekovima, u našem slučaju krilima, te samo jednim zadnjim veznim?

- Imamo mnogo situacija „jedan na jedan” s napadačima. Uvek je teško, pogotovo ako je rivalov špic okrenut prema vama. S druge strane, to igramo i moramo da se trudimo da rešimo. Nije moguće dobiti sve duele, ali... to nam je posao.

Ranko Stojić vas je pohvalio, pogotovo umeće iznošenja lopte, međutim, savetovao i da odete u Englesku – tamo su treneri najbolji za napredak i igre u tim / svim sistemima?

- Voleo bih, normalno, na Ostrvo! Obožavam Premijer ligu, cilj karijere. Neophodno je da budete pažljivi, osetio sam to na koži – ne treba preskakati stepenice, juriti u donošenju odluka. Želeo bih u Englesku, ali kad za to dođe vreme.

Pitasmo Vas za Brazil, ponovićemo, malo modifikovano, za Švajcarsku: da li su stvarno bolji?

- Ne! Jedino... bili su organizovaniji i igrali su u pojedinim trenucima pametnije. Poenta! Imaju kontinuitet, više od deceniju i pobede nad Španijiom u istom sistemu. I na prošlom EP prošli su grupu.

Šta vam je, na oproštaju, kazao selektor Stojković?

- Rekao nam je da se držimo zajedno i da je ponosan na sve nas. Plus: da će još bolje stvari da dođu.

Nikola Jokić je otkrio da su se košarkaši posle neuspeha na EP rastali kao prijatelji i grupa - to je i s vama slučaj?

- Normalno! Uvek smo pričali o dobroj atmosferi, postali i dosadni, ali... Ambijent je naš simbol – dobra smo grupa, od mene najmlađeg, do kapitena Tadića najstarijeg. Izgrlili smo se, pozdravili i - vidimo se svi u martu.

Simbolika: Srbija na EP u Nemačkoj 2024. posle 24 godine?

- Idemo! – optimista je, iz porodičnog doma u Šapcu kraj Save, Strahinja Pavlović.