Ne moram da zovem Dijabatea da se vrati

Premijernih šest meseci Aleksandra Filipovića u Partizanu staje u sud: dobro je, moglo je i bolje... da ne beše povreda.

Utisak bi, svakako, bio pozitivniji da letošnji novajlija iz BATE Borisova nije morao često u ordinaciju, gle usuda – taman kad bi se zalaufao?!

- Nisam uspeo da uhvatim kontinuitet, odigram nekoliko utakmica u ritmu. Jedino dobro: behu to sitnije povrede, brzo sam se vraćao. Nije, iz tog ugla, bilo prijatno, generalno - dopada mi se: Partizan je veliki klub. Izgubili smo, na žalost, bodove gde nije trebalo, da nismo – bili bismo na korak od Crvene zvezde i prvog mesta. Lepše bi bilo s manjim zaostatkom, međutim, ima još mnogo da se igra – zbori desni bek Parnog valjka u predvečerje prolećnih izazova.

Najveći kiks: poraz od Spartaka u Humskoj?

- Spartak i, bogami, Javor! Sećate se: Crvena zvezda se muči u Nišu i pobedi u poslednjem minutu, mi, „neki” sat kasnije – remiziramo sa Ivanjičanima i, umesto da se približimo na tri, udaljimo se na sedam bodova. 'Ajde da se nadamo da to može da se dogodi i na drugoj strani!

Gde bi to komšije, po vama, mogle da se sapletu?

- Protiv nas...

To je, s obzirom na minus 10, za Partizanove ambicije nedovoljno?

- Ima još dobrih ekipa: Čukarički, TSC, da ne zaboravim nekog. Teško je, pogotovo kad se igra u gostima. Videćemo... Ne zavisi sve od nas, ali daćemo sve od sebe da ih stignemo.

Crveno-beli se, evo već šestu godinu, pitaju. Nesumnjivo, imaju dobru ekipu?

- Nisam igrao protiv njih, voleo bih, kao i svi, da dobijem priliku u derbiju. Inače, Milunović i Ivanić bili su mi saigrači u BATE Borisovu, kvalitetni fudbaleri i dobri ljudi. Mnogo su mi pomogli, naročito, u početku, nisam znao jezik. Čuli smo se pre nekoliko meseci.

Mirko Ivanić mogao bi da vam bude direktan rival: znate i sami – kad taj nagazi beka...?

- Može da se sačuva. Dobra stvar: znam ga! Ha, ha...

Do derbija – iha-haj. Prvo, Napredak?

- Moramo da pokažemo karakter, bude li trebalo – i drugačiji stil igre. Neće, sigurno, da bude dobar teren, otud, najbitnije je da osvojimo bodove.

Može li u Turskoj uigravani za poslednju liniju kvartet: Filipović – Marković – Vujačić – Šehović, pod Bagdalom da sačuva „nulu”?

- Naravno, dobro se slažemo na terenu, pomažemo jedni drugima. Fantastični saigrači.

Otkri nam, pre nekoliko dana, Fuseni Dijabate: „Dobro se slažem s Filipovićem – ne pričamo, ali se razumemo”. Kako izgleda saradnja s rođenim Parižaninom uz desnu aut-liniju?

- Ne pričamo, u suštini, mnogo, ali igramo po istoj strani i moramo da pazimo dvojicu rivalovih igrača. Nema tu filozofije, samo pomeranja – da li ja idem spolja, on unutra, ili... Sitnice, za olakšan posao.

Beku mnogo znači kad se krilo vraća: čini li to Dijabate, ili morate da ga zovete?

- Vraća se, ne mogu da kažem drugačije. Pomaže odbrani, izuzetno kvalitetan i važan igrač za ekipu, nadam se da će što duže da bude u Partizanu.

Primećujete li kod protivničkih igrača, naročito u Super ligi, strah od Dijabatea – malo zaziru od lepeze driblinga?

- Naravno, gledaju i oni utakmice - vide da je najbrži, tehnički dominantan. Nezgodan, nikad ne znaš na koju će stranu, koji dribling. Mnogo je teško defanzivcima, zato se i boje da uđu u duel s Fusenijem.

Teško je i Gordanu Petriću da izabere desnog beka: Partizan na svakoj poziciji ima dvojicu dobrih igrača, na vašoj je to, nekako, najizraženije?

- Živković i ja smo podelili minutažu, Marko je igrao verovatno i više zbog moje povrede. Poznajemo se dugo, isto smo godište, dobar igrač i čovek. Nikad među nama nije bilo problema, dobro što je tu, jedan drugog guramo napred.

Velika stvar: bili ste želja Ilije Stolice, nastavili da igrate i kod njegovog naslednika?

- Da, s Petrićem imam super odnos – radim svoj posao, nisam bio vezan samo za jednog trenera. Došao sam u Partizan, igram, pre svega, za klub. Imam maksimalno poverenje, samo tako da nastavimo i nema nikakvih problema.

Nije lako beku u Humskoj: više se traži, naročito napred?

- Partizan neguje napadački fudbal i logično je da bekovi budu ofanzivniji, non-stop „gore”. Zahtevnije je, u svakom slučaju – zaključuje Aleksandar Filipović.