Leteći Mostarac, idol, ljudina....

Moji drugari i ja smo bili nestašna, bučna deca, mnogo smo galamili, redovno igrali klikera, lupali vratima, poneki prozor razbili, kada su drugi želeli da spavaju mi bismo „kerali” lopte.... A, kada bi hteli da igramo lopte mnogi su hteli da brane, da budu golmani, a razlog je jednostavan. Kada smo odrastali golman reprezentacije Jugoslavije je bio legendarni Enver Marić, čuveni Mara, naš idol, ljubimac, istinska veličina. Prostor između stativa beše njegova životna pozornica, svetski poznata „faca”. 

Golmani nemaju pravo na grešku jer kada je naprave, ne mogu više da je isprave. Za njih popravnog nema, gube godinu. Oni postaju heroji, samo ako se njihov tim muči i grčevito brani, a ako napada i dominira njih niko neće ni da spomene. Po tradiciji navijači najduže pamte upravo golmanske „kikseve” i pripisuju ih njihovoj „smotanosti”. Upravo zbog te činjenice čuvari mreže moraju da budu mentalno jaki. „Posložen” u glavi, hrabar, brz, taktički i tehnički spreman golman, san je svakog trenera. Enver Marić je bio upravo takav. Skoro pa savršen.

Kada bi Velež gostovao na Koševu, u Beogradu, pod Marjanom, ili bio domaćin pod Bijelim Brijegom, pre utakmice na delu terena gde bi se Mara zagrevao, pored ograde bi uvek bilo mnoštvo klinaca. Svi su ga gledali i divili se. Hrabar, pouzdan, njegove vežbe su nas ostavljale bez daha. Panter, u sukobu sa gravitacijom, više je vremena provodio u vazduhu nego na zemlji. „Leteći Mostarac”, mangup, dasa, laf, ljudina... Mlad čovek nemirne duše, bez straha i poroka. Branjenje je za njega bilo analgetik. Jedan iz reda fudbalske gospode koji tokom karijere nikada nije afere, skandale, bilo kakve incidente.

Kao što smo se mi divili Enveru Mariću i posmatrali ga širom otvorenih očiju tako je i on u Mostaru gledao u svog idola iz dečačkih dana Ivana Ćurkovića. Stanovali su u Radićevoj ulici koja je išla prema stadionu Veleža. Marić je uvek branio za stariju raju. Bacao se, lomatao, raskrvario bi kolena, laktove, sve u nadi da će ga sa balkona videti Ćurković. Sudbina je htela da 1972. godine u kvalifikacionoj utakmici za EP protiv tadašnjeg SSSR-a u Beogradu, Ćurković bude rezerva Mariću na golu reprezentacije Jugoslavije.

- Skoro celi život sam posvetio fudbalu. Pune 44 godine sam prvo branio, a zatim bio trener. Jedino mi je žao što sa Veležom nisam osvojio nijednu titulu, ni kao golman, a kasnije ni kao trener, mada je bilo prilika. Dva puta smo osvojili kup, mnogo sam se radovao, ali tuga za titulom je ostala - priznaje Marić koji se prošle godine definitivno iz Berlina vratio u Mostar gde je dugo bio trener golmana Herte.

Supruga Mirela, sinovi Teo i Leo su mu uvek bili najveća podrška. U karijeri je branio samo za dva kluba. Debitovao je na Marakani 1968. protiv Crvene zvezde. Tadašnji golman Veleža Alfons Horvatić se na poluvremenu požalio na bolove u leđima i kod vođstva domaćina 3:0 ostao je u svlačionici. Zamenio ga je golobradi Marić, nekoliko puta čudesno intervenisao i sprečio katastrofu Mostaraca. Na kraju je bilo 4:0. Svom silinom svog dara i mladosti je stupio na prvoligašku scenu. Bio je senzacija od prve utakmice.

Dres Veleža je nosio 16 godina, a dve sezone (1976/78) je proveo u Šalkeu u Bundes ligi. Iako je bio golmančina osvojio je jedan trofej i to 24. maja 1981. godine kada je kao kapiten podigao pobednički pehar, pošto su Mostarci u finalu Kupa SFRJ pobedili Željezničar 3:2. Nikada nije imao menadžera, a u Šalke je otišao na poziv druga iz reprezentacije Branka Oblaka, koji ga je preporučio čelnicima kluba iz Gelzenkirhena.

- Velež je imao dve blistave generacije. Prvu koju smo predvodili Bajević, Vladić i ja, pa su nas i prozvali „BMV”. Mnogi tvrde da smo morali da osvojimo titulu, ali je zbog bolje gol razlike prvak bio Hajduk. Drugoj sam bio trener i u poslednjem kolu na Tušnju protiv Slobode smo ostali bez šampionskog pehara. Možda je tako i bolje, bar za mene, jer da smo postali prvaci zarekao sam se igračima da ću skočiti sa Starog mosta. Naravno, da bih to i učinio. Neki se neće složiti sa mnom, ali taj tim u kojem su igrali Kajtaz, Tuce, Jurić je po meni bio bolji - pričao mi je Mara krajem osamdesetih u Sarajevu.

Bivša Juga je slavila njegov refleks i odbrane. Junak sa jednog od postera moje sobe. U njegovoj prirodi nikada nije bilo da nekog ponizi. Jedini je golman kojem je pripala titula najboljeg fudbalera Jugoslavije (1973). Dres reprezentacije je nosio 32 puta, a Veleža 476, tri puta je branio za razne selekcije Evrope i sveta. Njegova biografija je čista kao suza, a život svetao kao zvezda nebeska. Iza njega je ostala slava i ponos. Na vrhuncu karijere mu nije bilo ravnog. Bila su to njegova vremena.

Bog može da stavi prst bilo gde. Tog 9. maja 1973. ga je stavio na čelo Envera Marića. Ušao je u istoriju kao jedini golman u svetu koji je odbranio penal čuvenom golgeteru Gerdu Mileru. Ne samo da je odbranio nego je uhvatio živu loptu i to na Olimpijskom stadionu u Minhenu kada je Jugoslavija golom Bajevića pobedila Nemačku 1:0.

- U knjizi Gerda Milera koju sam pročitao u Berlinu priznao je da je tokom karijere kao igrač promašio samo jedan penal. Nije rekao da sam ga ja odbranio -, sa ponosom govori Mara, kako su ga zvali svi Hercegovci.

U oktobru 2010. godine Marić je imao tešku bitku koju je dobio. Imao je komplikovanu operaciju srca i krvnih žila. Operacija je bila uspešna, a lekari su znali da Marić ima tromb, koji se ipak pokrenuo i nastupio je moždani udar. Tada je po prvi put bio bespomoćan, ali opet nepobediv. Bodren blizinom i dobrotom onih koji su ga voleli uspeo je da se oporavi. Penzionerske dane provodi sa drugarima u ribarenju uz Neretvu. Ponekad ode i u Vrapčiće da pogleda svoj Velež.

- Ribarenje je nauka. Ima u njemu hiljadu tajni - zna često da kaže.

Nikada čovek da se oslobodi mladosti. Mara je nama rođenim pedesetih i šesdesetih bio uzor. Vladavina golmana paradera je prošla. Sada su u modi racionalni ljudi koji ničim ne privlače mase na stadione. Zato su i tribine sve praznije. Današnja fudbalska industrija ne može da ponudi golmana slične magije.

Čovek može da zatvori oči za stvarnost, ali ne i za uspomene, one su uvek pred očima. Enver Marić je davao smisao našem detinjstvu i mladosti. Do danas je ostao nedokučiv. Kao magnet nas je privlačio na tribine. Na Vaskrs 16. aprila naš Mara puni 75. godina. Zato i napisah ove redove kao znak zahvalnosti što nam je taj period života učinio lepšim i da ga se rado sećamo.