Plasman Vojvodine u finale EHF kupa je svakako rukometna tema nedelje. Šta to sve znači ne samo za klub već i srpski rukomet i koliko truda u finansijskom i organizacionom smislu, je potrebno da bi se došlo dotle, govori Darko Jevtić, već 11 godina direktor devetostrukog uzastopnog srpskog šampiona (ukupno 28 godina u klubu kao igrač, trener i funkcioner).
Još se u Novom Sadu sležu utisci posle revanša sa Alingsosom, trijumfa (32:24), u krcatoj Slanoj bari.
- Imali smo jedan od najlepših sportskih događaja u Novom Sadu u poslednjoj deceniji. Atmosfera koja nikog u hali nije ostavila ravnodušnim i ko god je bio tu, u bilo kom svojstvu, nema šanse da ne bude i na finalu. Ta razmena energije igrača i ljudi na tribinama je bila presudna. Čestitam momcima i stručnom štabu na sjajno pripremljenoj utakmici, ali i igri, ne samo u tom meču, već cele sezone igraju na vrhunskom nivou. Mučili smo se prvo poluvreme, najviše sa psihom i bremenom šta ta pobeda donosi srpskom rukometu i Vojvodini i to nas je izuzetno opteretilo. Znali smo da će biti tako, ali ne u toj meri. Kad su se momci opustili u poluvremenu, Boris Rojević odradio sjajno poluvreme, videlo se da bi mnogo jači protivnici pali. Još posle utakmice u Švedskoj sam rekao igračima da su već ostvarili veliki rezultat kako god se sve završilo i da mogu da budu ponosni na to. Dogodilo nam se i finale, a kad dotle dođemo, retko gubimo...
Organizaciono verovatno niste mogli ni da pretpostavite da će meč pobuditi takvo interesovanje javnosti?
- Nikad nije bila veća potražnja za ulaznicama, kapacitet dvorane je bio popunjen već u utorak. Posle toga više nikome nismo smeli da damo ulaznicu da ne bi imali problem s bezbednošću i aktera i gledalaca. Slana bara je bila „puna kao oko”, 2.000 ljudi... Možda je mogla da stane još koja stotina, ali želeli smo da i oni koji stoje imaju barem neki komfor da uživaju u utakmici, osete tu draž i svi su iz hale otišli zadovoljni. A, da je bilo lako organizovati sve, nije. Prava je odluka što nismo otišli na SPENS jer takvo grotlo ne bismo tamo dobili niti tu razmenu energije, ne može ni jedna dvorana da je podari kao naša koja je specifična i u akustičnom smislu i rukometno.
Sam plasman Vojvodine u finale je zamajac za neko buduće vreme i uspon rukometa?
- Srpski rukomet je imao neke prelomne tačke, prvu - tri vezana velika takmičenja koja smo organizovali. Svi mi, rukometni ljudi, smo očekivali da će to biti neka prekretnica, da ćemo se ponovo vinuti u svetski vrh i na klupskom nivou. Ovo je nova šansa. Ne želim da budem sebičan, jer rezultat koji je Vojvodina ostvarila ove sezone je rezultat svih koji rade u rukometu, klubova, sudija, delegata, svih onih koji su na dnevnom nivou u rukometu barem nekim delićem svog bića.
Jevtić potom dodaje:
- Želimo da pokažemo da postoji šansa da sa nekim korektnim ulaganjem, ne malim, možemo da dobijemo rezultat. Daleko od toga da je budžet Vojvodine mali, istorijski je veliki, ali u poređenju sa fudbalom ili košarkom to su beznačajne cifre.
Postignuće Vojvodine je, naglašava to i Jevtić, odjeknuo i u Evropi:
- Izbacili smo prvaka Italije, vicešampiona Austrije, pa Gorenje koje je odustalo od Lige Evrope da bi osvojilo EHF kup, švedskog predstavnika u polufinalu i u finalu opet igramo sa norveškim timom. Sa tim skandinavskim ekipama imamo dosta posla, ali mislim da Vojvodina prvi put igra rukomet koji može da parira srednjeevropskom, ali višem nivou. To su sve zemlje koje su u ovom trenutku daleko rukometnije i mnogo više ulažu o odnosu na nas. Njihove reprezentacije su bolje rangirane nego što su naše i potcenjivati ovaj rezultat bi bio zaista vrhunski bezobrazluk. Ovo je velika šansa nama i ljudima u državi koji odlučuju o takvim stvarima da shvate i vide da nekim, vrlo skromnim ulaganjem u odnosu na druge sportove, možemo da dobijemo „srpski maj” u Evropi.
Priliku za prezentaciju srpskog sporta na najvišem nivou, ističe direktor srpskog šampiona:
- Verujem da bi i odbojkaški klubovi mogli biti blizu fajnal – fora, rukometni, čak i košarkaški. To Srbija kao zemlja zaslužuje. Partizan dobro „gura” u košarci, želim mu da se nađe i na fajnal –foru, ali teško da možemo da očekujemo rezultate tog nivoa u fudbalu. Rukomet je uvek bio „narodni”, sport ovog podneblja. Ovo je trenutak kad prosto nemamo limit, ova ekipa mora da dobije kompletnu podršku da podigne pehar.
„Boris Puhovski će ove nedelje produžiti ugovor sa Vojvodinom na još godinu i to je naša velika pobeda jer je u pitanju igrač koji je imao dosta ponuda, ali je odlučio da ostane u Novom Sadu”
U prethodnim godinama Vojvodina je rizikovala, svesno odustajala od evropskog takmičenja da bi ostala stabilan klub, što mnogi nisu razumeli. Da li je sadašnji rezultat i posledica takvog pristupa?
- Ni jedna odluka nije donesena na prečac. Imali smo zaista težak završetak prošle sezone, stale su finansije. Uspeli smo sve to da „ispeglamo” u junu i julu. U junu smo bili pred teškom odlukom – da li ići u kvalifikacije za Ligu Evrope, rizikovati jednu ili dve utakmice. Želeo sam da malo duže trajemo u Evropi, ali da će biti ovako dugo – nisam ni sanjao. Mislio sam da možemo, tri, četiri kola, da igrači osete celu tu priču, putovanja, utakmice, ambijente. Sad ovaj tim ima toliko iskustva da će, ukoliko izbori grupnu fazu Lige Evrope biti mnogo lakše da igra. Svaka naša odluka bila je uslovljena i finansijama, kvalitetom ekipe. Ovu ekipu smo pravili do oktobra. Mnogi to nisu razumeli, ali su nas okolnosti na to terale.
Koliko je u Srbiji izvodljivo da se obezbedi budžet dovoljan da bi jedan tim bio konkurentan u Evropi. U praksi je to vrednost ugovora jednog košarkaša Partizana ili Zvezde?
- Tako, ali govorimo o neto vrednosti, o bruto iznosima ne smemo ni da razmišljamo. Recimo, četiri kluba u Srbiji da imaju dva košarkaška ugovora, poput, recimo, Kevina Pantera koga izuzetno cenim kao sportistu, bi bili spremni da prave ovakve rezultate u Evropi. Budžet od oko milion evra bi dao svakome šansu da proba da dođe do kraja nekog evropskog takmičenja poput EHF kupa. Za Ligu Evrope, naravno da treba malo „jači”. Ali nije to daleko. Evo Nekse, koje je na nekoliko stotina kilometara od Novog Sada je igralo fajnal –for Lige Evrope. U pitanju su nekih dva miliona koji daju ozbiljnu šansu da se napravi nešto. Što se nas tiče, sve do sad je bilo teško mučenje i žongliranje između očekivanja i mogućnosti
Kako doći do toga tog budžeta u Srbiji?
- Osuđeni smo da prvo napravimo rezultat, pa da jurimo budžet. Nekad ulazimo u sezonu da prosto ne znamo koliko ćemo, realno, imati. To je neka hrabrost i pomalo sportska ludost, a bez toga nema velikih stvari. Snove ostvaruju oni koji su hrabri sanjaju.
PRAVI SE TIM ZA LIGU EVROPE
Sve što se sad događa je uvod u nešto više, Ligu Evrope, a Bajatović je pominjao i Ligu šampiona kao najvišu tačku stremljenja Vojvodine. Šta se planira za narednu sezonu?
- Plan je da se trasira put povratka jednog srpskog kluba u Ligu šampiona. Ali, prvo da vidimo kako će se sve ovo završiti. Prvi put okosnica tima ostaje i za sledeću sezonu. Pravi se ekipa da bude ravnopravna u Ligi Evrope gde ćemo udariti na najbolje francuske, španske i nemačke klubove. Ne plašimo se toga. Malo nam fali da dođemo do tog ranga. Već smo neke stvari u tom pravcu završili, nešto planiramo, biće i pojačanja, bićemo osveženi za sledeću godinu, a ovi momci posle ovakvog rezultata zaslužuju da budu tu dok god budu hteli.
KORIST I ZA REPREZENTACIJU
Od svega što se trenutno događa u Novom Sadu, ističe Jevtić, imaće koristi i reprezentacija:
- Milić se vraća, sad je postigao osam golova iz osam pokušaja. To je momak kome je nebo granica samo da neke stvari u glavi još malo „posloži”. Na dobrom je putu. Velika odluka je da se vrati u Srbiju jer bi u Zagrebu verovatno bio na tribinama ove sezone što bi za njega bilo opasno. To je ujedno i poruka za mlade igrače u inostranstvu – srpska liga više nije tako loša destinacija, u Pančevu ili Šapcu, se jako dobro trenira. Krivo mi je da tako neprimetno prolazi da jedan Vladan Matić, veliko evropsko trenersko ime, radi u Metaloplastici, Dragan Marković Marka koji je Bosnu i Hercegovinu prvi put odveo na Svetsko prvenstvo, je u Dinamu. Dakle, nešto se pokrenulo i to je put kojim treba da idemo...
RIZIK SE ISPLATIO
Ove godine ste vratili nekoliko igrača, poput Pušice koji je zbog povrede godinu i po bio van terena, Milića koji je dve godine „grejao ” klupu u Nantu. Bio je to rizik koji mnogi takođe nisu razumeli?
- Jeste, dovesti Pušicu posle dve godine pauze, vratiti ga na reprezentativni nivo nije bilo lako. Ali, opet i jeste jer smo znali s kim imamo posla, jer ako je neko mogao da odgovori obavezama u Bundesligi i bude kapiten, a on je to bio u Mindenu, zna se da je posebnog kova. U Milića smo verovali od početka... Velika je stvar i povratak malog Milana Jovanovića kroz igre Metaloplastici. Plej-of će biti izuzetno zanimljiv, i finale kupa sad je na svima nama da te šanse iskoristimo, svako u svojoj sredini i u skladu s mogućnostima.
BAJATOVIĆ – ZBILjIĆ, TANDEM ZA VRH EVROPE
Darko Jevtić prvi plan ističe dva čoveka bez kojih ovi uspesi Vojvodine ne bi bili mogući:
- Imamo ozbiljnu podršku u liku i delu Dušana Bajatovića koji je od 2012. perpetuum mobile Vojvodine i prvi čovek kad se govori o materijalnoj sigurnosti. On je možda bio i najhrabriji od nas, još za Novu godinu je govorio da ćemo doći do finala. Kad je palo Gorenje u revanšu u Velenju, to je kao da je prelomilo nešto kod svih nas. Tad je postalo jasno da smo spremni za nešto veliko. Ove godine imamo i izuzetnu pomoć Dragoljuba Zbiljića, budućeg predsednika Sportskog društva, čoveka koji sa Dušanom Bajatovićem radi jako ozbiljne stvari u fudbalskom klubu. Velika nam je čast što imamo jednog takvog čoveka uz naš klub. To je tandem za vrh Evrope.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
