CRNO-BELI ŠAMPIONSKI VRTIĆ - Mandić: Kad deca nisu besna, ni kuća nije tesna!

Bojan Janić i njegov „Tango smrti“ taj poslednji u sezoni koji je odigrao u Novom Sadu, u finalu plej-ofa, bio je onaj pravi, ocenjen desetkom.

Jer kada su na pozornicu izašli njegovi „dečaci“ u crnom-belom dresu uz iskusnog Novicu Bjelicu, kapitena Miliju Mrdaka, odigrali treći meč protiv sada već bivšeg šampiona Vojvodine, i najbolje igrače  i plesače ostavili su bez daha.

Kraj serije, kraj ili možda početak bajke koju su odbojkaši Partizana gradili od početka sezone, od osvojenog Superkupa, rekli su „hajde, prvi je, možda još nije bila prava forma“. Usledio je drugi, akteri isti ali na sceni Kupa.

Ponovo trofej, pehar broj 2 za četu iz Humske. I na kraju velikih 3:0 u seriji za šampionsku krunu, za broj 3 u sezoni, za 12. zvezdicu, za prekid niza novosadskih crno-belih koja je trajala šest sezona. E, ovo je daleko od slučajnosti, daleko od poklona!

Otplesali su novi prvaci Srbije pobednički ples, u utorak uveče 25. aprila  kada je trener Bojan Janić izjavio:

- Srce mi je puno. Hajde da mi pokrenemo lavinu – aludirajući na celu crno-belu porodicu.

Dva sata kasnije, stigle su vesti iz Madrida, košarkaši Partizana srušili su Kralja, pao je „veliki“ Real iz Madrida u prvoj utakmici četvrtfinala plej-ofa Evrolige. Lavina je definitivno krenula.

A dobro se sećaju svi i šta je Novica Bjelica, rekao posle čina broj 2 i pobede nad Lalama:

- Oni su prelomili – pokazujući na mlađariju Partizana!

- Ne znam koje reči mogu opisati trenutni osećaj bilo koga iz našeg tima. U prilog tome je i činjenica da su pojedini od starijih igrača, posle meča, u autobusu, izjavili da nikada ovako nešto nisu doživeli, iznad svega, baš ovakvu grupaciju ljudi, celinu. Jedna prelepa uspomena u životima svih nas, dragoceno vreme sa dragim ljudima – pričao je Aleksa Mandić, baš jedan od tih „mladih lavova“ sa brojem 1, koji ovu sezonu može da ispiše zlatnim slovima

Slavilo se?

- Bilo je burno, nezaboravno. Nastaviće se i dalje, planirano je do subote, kada ćemo malo da se ugasimo. Realno je da se jedan trofej slavi jedan dan, tri, tri, četiri dana minimum – aludira Aleksa na triplu krunu Partizana.

Više se umor ne pominje?

- Sad je odmor od umora (smeh). Bitno je da je veselo. Nema stajanja, pevalo se, nazdravljalo. Od Partizanovih pesama, narodnjaka hard kora. Sve što nas je nosilo i nosi.

Otkriva šta je „nerviralo“, ko je i šta „gurao Valjak“ do trona: 

- Posle četvrtfinala kada su svi mislili da će biti teško dalje, posle onakve serije sa Crvenom zvezdom. Čak su bile i pojedine, da nazovem procene novinara da li će grogirani Partizan uspeti tako umoran protiv Radničkog. I tome slično. E i to nas je onako, žargonski „udarilo“, još više probudilo dodatni inat, ljutnju. Malo te i iznervira. Vođeni već toliko pomenutom željom, krenuli smo ka konačnom cilju, ka tronu. I osvojili ga!

I za kraj, zamolio je Aleksa, onako šmekerski, da se pošalje jedna poruka. Zna „ubojita levica“ šampiona iz Humske i kome:

- Pokazali smo da kada deca nisu besna, ni kuća nije tesna, ili dobre jarane, para kupit ne može! Našli smo to svoje, timski. Pokazali da je iznad svega ljudskost i homogenost ono što je glavni pokretač. Nisu pare sve u životu – zaključio je Aleksa Mandić, 20-godišnji momak rodom iz Brčkog, „dete“ Partizana.