Priča Alekse Bataka, 23-godišnjeg tehničara je sve samo ne obična. I u svakom pozivu tokom sezone, razgovoru sa „plejom” Partizana, može da se čuje neka zanimljivost. Jer, kreativnost „osmice” crno-belih na terenu, jednaka je onoj životnoj. Pred jučerašnje slavlje u JSD Partizan, javio se i otkrio, uz prepoznatljiv osmeh i pre pitanja, o pevanju, muzici, njegovoj drugoj „strasti”, anegdote s početka karijere…
- Nadam se da ću koliko večeras da promenim karijeru.
Uozbiljio je ton:
-Iskreno, ogromno je slavlje ovo je prva titula posle 2018. za Sportsko društvo Partizan. Dakle, treba pošteno da se proslavi.
Odmah je „izvukao džokera iz rukava”.
- Odbojkaški klub Partizan je te 2011. godine poslednji put uzeo šampionski trofej. Igrao je tada i Aleksandar Atanasijević. A zašto pominjem tu godinu, zanimljivo, jer je to praktično moja prva u taboru crno-belih. Prva godina, sećam se, trenirao sam i sakupljao lopte.
I to je trajalo.
- Sakupljanje lopti (smeh). Ne, naravno, trenirao sam, igrao, nastavio. Imao je Partizan dobru ekipu, ali stvari nisu bile kako treba, nije bilo rezultata koji su se očekivali. Ludački sam ga voleo, navijao, ali sam odlučio da odem uz samo jednu misao, voleo bih da se vratim jednog dana i osvojim pehar. I to se desilo evo baš ove godine i to neočekivano.
Ton je bio tiši, ali Aleksa je, kao i uvek, bio na vezi. Čekao se ulazak u svečanu salu, aplauzi osvajačima toliko puta pomenute triple krune.
- Nismo ni svesni šta smo postigli, koliki je ovo uspeh. Prosto, stalno smo imali tu mentalnu pripremu, samo da razmišljamo od utakmice do utakmice. Sve je nekako nestvarno još uvek.
Ponovio je utisak koji je obeležio finalnu seriju. Od prvog do poslednjeg igrača, i njegov lični:
- Kao što su momci u ekipi pomenuli, žao mi što se završila sezona. Recimo da traje još godinu, dve dana. Pohvalio bih punu dvoranu u Novom Sadu, naše navijače koji su bili glasniji od domaćih, podršku porodice, prijatelja, devojaka.
Bez trunke razmišljanja je poentirao:
- Zaslužili smo titulu. Pokazali smo najviše, kontinuitet uprkos možda malim padovima, nazvao bih to pre da smo bili nestalni. Ali kada bismo zaokružili celu sezonu, bili smo na nivou, nema šta! – zaključio je Aleksa Batak, koji nije mogao ni da sanja o ovakvom povratku u dobro poznat tabor, sada šampionski i sa Aleksom u istom. Za uspomenu i kraj broj 2.
Šlagvort je tu, ostanak ili, šta dalje.
- Ne znam. Videću kakvi su planovi Partizana, moji. Kao i u utakmicama, korak po korak.
OD ZVEZDAŠA, PREKO NOĆI CRNO-BELI
Neko bi rekao „urbana legenda” da Aleksa igra u Partizanu, a cela bliža i dalja porodica navijaju za Crvenu zvezdu.
- Stvarno su svi bili Zvezdaši, ali tokom godina sam ih ubedio koje su boje prave, koja je strana bolja. Nemam više problema sa tim (smeh). Partizan „vlada” u kući.
NINA, PODRŠKA I RAZUMEVANjE
Nisu samo odbojkaški par, oni su i crno-beli i tandem na istoj poziciji. Lepša polovina uz Aleksu Bataka, devojka, odbojkašica Nina Stojiljković, tehničar selekcije Francuske i ove polusezone Partizana. I ne vole mnogo da se eksponiraju…
- Upoznali smo se u Francuskoj i od tada trajemo. Igra na istoj poziciji, reprezentativka je, tu je uvek uz mene što je najvažnije. Prija pažnja, razumevanje je obostrano. A sezona i za nju i mene nije mogla da bude lepša. Nina je sa slovenačkim Kalcitom osvojila krunu u prvenstvu, i ja, ne jednu, trio (smeh) sa Partizanom. Dovoljno.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
