Najbolji čuvar Piksija: Partizanova deca u derbiju daju i srce i dušu

Aleksandar Đorđević bio je talenat koji je obećavao mnogo. Dosta je postigao, ali fudbalska javnost očekivala je i više. Igrao je za Partizan, kruševački Napredak, Rudar iz Pljevalja i nekoliko inostranih klubova. Danas živi i radi na Farskim ostrvima

Bio je kapiten generacije Čileanaca koji su 1987. postali omladinski šampioni sveta, a nije putovao u daleku zemlju. Koštao ga je sukob sa Matijasom Zamerom, kasnije čuvenim nemačkim asom.

- Bio sam neobuzdan, adrenalin pojačan. U nekim utakmicama pravio sam ono što nisam smeo. Ništa se ne može promeniti. Silno se kajem, ali za sve je sada kasno. Ostaću zauvek tužan što nisam išao u Čile - priča Đorđević.

Među svojim crno-belima najbolje igre pružao je u večitim derbijima. Dragan Stojković Piksi nije se naigrao kad ga je čuvao Đorđević.

- Kad se igraju večiti derbiji Partizanova deca ostavljaju na terenu i srce i dušu. Piksi na jednoj, a ja na drugoj strani. Imali smo tada bolji međusobni skor od Zvezde. To je samo zato što je za Partizan tada igralo mnogo igrača poniklih u klubu. Stojković, uvek sam ga poštovao, ali na terenu se nismo poznavali.

Partizan je „lavljeg srca“ postao je u porazu od Seltika 4:5 i plasmanu dalje. Jedan gol postigao je Aleksandar Đorđević, a zbog načina na koji se radovao i danas mu leđa pomalo „škripe”.

- Postigao sam gol i načinio salto. Tako nespretno sam to uradio, da me leđa često bole. U tom trenutku nisam razmišljao šta radim, bio sam silno srećan. To je jedna od mojih najboljih utakmica. Sve je za nezaborav.

A Fljamurtari? Šta se tamo dogodilo, pa da favorit i autsajder izmenjaju uloge? Kako zaboraviti Valonu?

- Albance ne možemo da zaboravimo. U Valoni smo izgubili sa 2:0, a ja sam postigao autogol. Bili smo bolji, ali smo poraženi. Imali smo šanse, nismo postigli golove, oni jesu i zato smo eliminisani od Fljamurtarija.

Bio je štoper, pa igrač u manevarskom prostoru. Verovalo se da će biti pravi pravcati naslednik Nenada Stojkovića. Nije to postao!

- Uvek mi je nešto drugo bilo preče. Voleo sam fudbal, ali da sam malo ozbiljnije bio okrenut ka profesionalnim obavezama sigurno da bi sve drugačije izgledalo.

Zlatne partije u večitim derbijima nisu ga odvele u vodeće evropske klubove, nego u kruševački Napredak, a onda u Južnu Koreju, Australiju, Crnu Goru, kratak boravak u Zvezdari i Partizanu, pa Švajcarska i na kraju Farska ostrva.

- Zadovoljan sam karijerom i brojem odigranih utakmica u Partizanu. Vratio sam se u Humsku jednu polusezonu i to govori da sam nešto postigao za klub.

Njegov Partizan danas nije ono što je bio.

- Gledao sam košarkaše crno-belih i vidim da je Željko Obradović to dobro posložio. U fudbalu je malo drugačije. Da ima više dece kluba bilo bi boljih rezultata. U drugim sportovima stranci mogu biti presudni, ali u fudbalu ne. Čudi me da nema više klinaca iz škole kluba, niko ne bi izgarao više od njih.

Oni ne treba da odlaze u inostranstvo pre 24. godine. Liga bi nam bila bolja, klubovi kvalitetniji, fudbal na znatno višem nivou, pa bi i gledaoci dolazili da prate. Imali bismo i jaču reprezentaciju. U moje vreme pre 28. godine nije se moglo igrati u drugim zemljama.

Đorđević nema mnogo bivših saigrača Parnog valjka u svom telefonskom imeniku.

- Čujem se sa Bajrom Župićem, Milkom Đurovskim i nekim momcima koji su bili u Partizanu, a mlađi su od mene. Jednom godišnje okupimo se u Beogradu. Mislim na generaciju omladinaca Partizana koji su dve godine u nizu bili prvaci Jugoslavije. Evociramo uspomene, družimo se i život teče dalje.

U Srbiji ima bližih srodnika. Logično je očekivati njegov povratak.

- Završavam kuću na Farskim ostrvima, sa porodicom sam ovde. U Srbiju dolazim samo kao gost dva puta godišnje da posetim rodbinu i prijatelje. Sin mi je fudbaler. Ima neko ko će da me nasledi. Meni je to familijarno. Verujem da će sutra biti i dobar trener, a ako mogu ja šta da pomognem vrlo rado ću to učiniti.