HALO, CETINjE - Ljubomir Radanović: Pobeda Bugarske? Rezultatski incident!

Šekspira da je svojedobno poslušao „kukavičluk se uvek isplati”, jugoslovenski i evropski fudbal bi bio siromašniji za spektakularnu završnicu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Francuskoj 1984. Ljubomir Radanović ne bi pobedonosnim golom u sudijskoj nadoknadi vremena na Poljudu gravirao sebe u večni almanah ovdašnjeg fudbala već, kako najčešće biva, s godinama zaturio u potpalublju podsvesti ljubitelja fudbala od Vardara do Triglava i nikad (p)ostao – konstanta! Stalna veličina, nepromenjiva. Postojana.

To je desna nogavica reprezentativnog šortsa, kao omaž učinjenom delu od federalnog značaja u odlučujućoj utakmici s Bugarskom – 21. decembra 1983, u Splitu. Leva... triput proštepana, bezmalo 40 godina čami u plakaru rafiniranih uspomena. On, da se pita, skrajnuta bi ostala vazda. Nikad izložena u javnosti, tadašnjoj i sadašnjoj. Ne, doduše, iz njegovog grla. 

Ne zbog urođene skromnosti, patrijarhalnog vaspitanja i čojstva stečenog na cetinjskim cestama već jedan od reprezentativnijih centarhalfova Partizana, ikad; ekshumacijom uspomena ne želi da se bavi, bez obzira na bajnu lepotu i vekovnu vrednost.

Čoveku dojadilo jedno te isto prisećanje na gol Borislavu Mihajlovu, euforičan komentar čuvenog Mladena Delića „Nema više vremena za bilo šta... 45:38`... Vujović... evo šansa, goooool... ljudi, pa je l` to moguće... ludnica, šta je ovo... 3:2... Radanović, Radanović... Radanović!

Avaj, sve dok kuglice u nionskoj ćazi viđeniji fudbalski veterani ne dekoltiraju cedulju SFRJ, SCG... Srbije i Bugarske, tad od novinara bude primoran na povratak u ružičastu prošlost. Istovetno i juče, uoči večerašnje u Razgradu kvalifikacione utakmice.

- Mrsko nije da pričam o tome, dosadilo jeste... pomalo – uz čujan osmeh priznaje ljudski.- Gol očito ima dugo trajanje i nesvakidašnju moć, valjda, zbog važnosti i specifičnosti utakmice; poslednje u grupi, kad su tri reprezentacije bile u igri za odlazak u Francusku. Valjda...

Bitnost ne manjka i večerašnjem meču, razumljivo, bez poređenja sa splitskim?

- Bugari, na osnovu viđenog dosad, nemaju šta da traže u duelu sa Srbijom! Piksi i izabranici su u dobroj poziciji, favoriti i bez obzira na težinu utakmice očekujem - rutinsku pobedu.

Istočni sused igra na svom terenu, možda se napne i iznenadi?

- Teško na tom nivou, zbilja. Čudo bi bilo, slikovito rečeno: rezultatski incident! Znate... kadgod je velika važnost utakmice i koncentracija maksimalna uvek presuđuje kvalitet.

Nesporan jeste u poređenju s bugarskim, međutim, Srbija nimalo ne nalikuje reprezentaciji iz kvalifikacija za minulo svetsko prvenstvo?

- Poprilično je spora bila u Kataru, otud i utisak o nedovoljno dopadljivom fudbalu. Hitri igrači bi ubrzali igru, dali druga rešenja znalcima.

Pomenuto namešta selektor?

- Treneru je najteže da strateški i psihološki izbalansira ekipu, igrače navikne jedne na druge. Kad uravnoteži brzinu, tehniku, čvrstinu, duele... ekipa, tek tad postaje ozbiljna. Srbija je skladnost pronašla u ondašnjim kvalifikacijama i, neshvatljivo, izgubila u Kataru. Timsku simetriju bi trebalo da vrati, što pre...

Mislite da Stojković može, opet?

- Zašto da ne? Sve što napravite jednom, možete i drugog puta.

Cenite, utisak je, nekadašnjeg „ljutog” rivala i dragog reprezentativnog saigrača?

- Kako ne... Hrabar je igrač bio, ne da se potuče, već nije se krio kadgod je bilo teško. Otresitost prepoznajem i u selektorovanju, znam, biće sve ponovo okej. Samo malo strpljenja, umerenosti u ambicijama. Nikako kao pred Katar – bićemo prvaci sveta ha, ha...

Kad se budemo plasirali na EP, kao i uvek, podići ćemo letvicu?

- Pamet ne bih da solim iz Crne Gore, ali igrači na zahteve nikad ne reaguju identično. Jednima su motivacija, drugima nemoguća misija, trećima... ne znam šta sve, ne! Fudbal je zato lep, što nije egzaktna nauka i zbog različitog mišljenja za istu stvar – svi budu u pravu ha, ha...