SAOPŠTENjE – Lekić, Tomašević, Damnjanović i Cvijić: Najteža i najbolnija odluka u karijeri

Sve tri reprezentativke, kao i Dragana Cvijić, oglasile su se saopštenjem koje prenosimo u celosti:

– Imamo veliku čast da smo osam godina rukometne reprezentativke Srbije. Predstavljati svoju zemlju je najveća moguća privilegija u karijeri i životu sportiste i to nije fraza. Najsrećnije trenutke, minute, sate i dane u karijeri doživele smo u dresu sa državnim grbom. Imale smo zadovoljstvo i sreću da ih doživimo baš u našoj zemlji i da ih podelimo sa našim narodom na putu ka osvajanju srebrne medalje na Svetskom prvenstvu 2013. godine u Beogradu.

Tokom godina, dale smo mnogo reprezentaciji i dobile još više. Satisfakcija je neizmerna i zato se nikada nismo štedele ni čuvale u najdražem dresu. Zbog reprezentacije i za reprezentaciju smo igrale povredjene, rizikovale pogoršanje povreda i kršile zabrane lekara. Ne žalimo, opet bismo uradile isto.

Odluka koju smo teška srca i hladne glave sada donele, nama je najteža. I najbolnija.

Upoznajemo javnost sa našom definitivnom odlukom da u ovim okolnostima, dok je selektor Saša Bošković, ne možemo da nastavimo da igramo za reprezentaciju. Na putu našoj spremnosti da budemo na raspolaganju našoj zemlji, stoji, ovaj put nama nepremostiva prepreka. Sačuvaćemo opšte dostojanstvo i nećemo ulaziti u detalje, niti ih iznositi u javnost.

Svako ko je deo jednog kolektiva sigurno je bio u situaciji da se bezuslovno preda i podredi sebe zajedničkom cilju. Uradile smo to bezbroj puta. Reprezentacija iznad svega. Preko ledja i glave smo prebacile mnogo tereta i problema, skrivajući i kamuflirajući glavni problem. Vodjenje sa klupe. Debakl na Evropskom prvenstvu je kap koja je prelila čašu i pokazala da na taj način više ne možemo.

U junu nas očekuju izuzetno teške kvalifikacione utakmice za odlazak na Svetsko prvenstvo sa reprezentacijom Rumunije. Vremena za pripremu je sve manje, ova nedelja je bila poslednje okupljanje pre tih mečeva, a mi ne možemo više sa istim i jednako praznim oružjem u tako neizvesnu bitku. Treba nam i novo oružje, i nova municija.

Dres reprezentacije smo uvek ponosno oblačile. Zasluživale smo ga stalnim zalaganjem, maksimalnim pristupom i požrtvovanjem. Ne zaslužujemo da budemo u ovoj poziciji. Ne zaslužujemo ni da pomislimo, a ne izgovorimo da ne možemo više da radimo sve ono što najbolje znamo, najviše volimo i u čemu najviše uživamo.

Svesne smo da nismo u poziciji da postavljamo nikakve uslove i tražimo promene u vodjenju, ali zaista smo došle do kraja i dalje ne možemo. Nismo mašine, imamo emocije i prosto, ljudski, kažemo da ovako ne možemo. Ni dalje, ni više.

Još jednom ponavljamo, nije da nećemo, nije da ne želimo da igramo. Zato neka niko ne pomišlja da nas stavi u taj kontekst. Želimo i hoćemo, ali u ovim okolnostima ne možemo.

Mi našu zemlju, naš narod, grb, himnu, zastavu i dres, volimo više od sebe. Naše porodice, prijatelji i navijači čije smo poverenje zadužili i zaslužili odnosom, pristupom i borbom na terenu za osam godina u dresu reprezentacije, razumeće našu odluku. Molimo javnost da učini isto. Nama je u ovoj situaciji najteže.

Hvala na razumevanju.

Našu odluku smo lično saopštile predsedniku Rukometnog Saveza Srbije, Velimiru Marjanoviću, zatim selektoru Saši Boškoviću zajedno sa stručnim štabom i reprezentativkama. Reprezentacija nam je oduvek bila u prvom planu i iskreno verujemo da ćemo u narednom periodu zajedno sa rukovodstvom Rukometnog Saveza Srbije pronaći rešenje za ovu situaciju i nastaviti da branimo boje naše zemlje.

Sportski pozdrav,

Andrea Lekić, Katarina Tomašević, Sanja Damnjanović i Dragana Cvijić