U RAŠLjE: Tako se ne radi

Piše:Svetlana Vujčić

Neretko se ide u pobune kad krene po zlu, to jeste jedan od načina da se nešto promeni, ne treba trpeti, to nikako, ali i za to, baš kao i za sve drugo u životu potrebno je imati i stila i mudrosti. Odgovornost prema svima koji su kroz to uključeni se podrazumeva.

U srazmeri s brojem osvojenih medalja, dakle s istančanim i bogatim iskustvom, vrhunski sportisti uglavnom zadržavaju sportsku uzvišenost i kad su takve stvari u pitanju, pa imamo neretke pokušaje smene selektora u bilo kom sportu i uspešnosti u tome, a da javnost o tome pojma nema. To je prvi uslov za poduhvat te vrste.

Zašto? Zato što nije ni kulturno, ni moralno ni etički, najmanje sportski, da jedan sportista zahteva smenu vođe, još manje da uslovljava svojim igranjem. Između ostalog i zato što je po hijerarhiji trener uvek iznad i što kao institucija mora da se poštuje. Prosto mora. A sportu je red, kao i rad i disciplina srednje ime, uz slogu naravno. Bez toga – ništa.

S toga sportisti moraju da budu izuzetno oprezni kad požele promenu (s pravom ili ne) i da dobro znaju s kim se i zbog čega udružuju, koga i da li nekog uopšte treba da poslušaju, od koga da dobiju podršku. Mnogo je tu stavki, ali velik je i ulog, pa je i to u srazmeri. Ne može svako da bude sportista, pogotovu reprezentativac. 

Pamtimo razne primere smene trenera od strane igrača, u svim sportovima, znamo i za neke skorašnje, ali to je ostalo unutar tog njihovog društva i nije se odvijalo u nedoba, na samim pripremama ili neposredno pred utakmice.

Bilo je u prošlosti i otvorenijih slučajeva, čak i pravih afera, ali se nisu dobro završavali ni po igrače, ni po samu reprezentaciju. Kao kad je moja generacija neuspešno pokušala da smeni Dragana Niševića posle one strahote u Seulu 1988. ili kad je ona bronzana muška 1996. uspela da skloni Tutu Živkovića, pojedinačnim slanjem protestnih pisama, pa već na sledećem takmičenju bila jedanaesta.

Još nisam čula da se neko odazove pozivu, i to omraženog selektora, dođe na pripreme, na teren i o trošku svoje reprezentacije, samo da bi privoleo drugarice na bojkot i ubedio selektora da se povuče?!

Zvuči krajnje neverovatno i neozbiljno. Pogotovu što je Andrea Lekić već iskazivala poveće nezadovoljstvo stručnim radom Boškovića, s vrhuncem na EP u Hrvatskoj. Svi smo. Što li tada nije krenula, već baš sad i to na ovakav način.

A, kako čujem, Bošković je preključe zamolio da zbog reprezentacije sačeka do junskih kvalifikacija kad bi on sam otišao.

Pa naravno da treba da ode. Sad i zbog toga što su mu igračice otkazale poslušnost. A one moraju da budu kažnjene (bar sa no, no, to se tako ne radi) zato što su se ogrešile o disciplinu, pravila i kult reprezentacije.

Čuvene kvalifikacije, odlazak na OI i ostale sanje više uopšte nisu važne, ovde se radi o osnovnim postavkama koje očigledno nisu ni bile zdrave i jednom se moraju rešiti.

Ovakav način je takav da niko živ ne može da podrži ovaj trio, bar ne javno (ne znam šta je na kraju istina o razlozima nedolaska Cvijićeve), a jao li se nama kad za ovo čuje Ministarstvo sporta!

Zato što su ovakvim potezom ugrozile samu reprezentaciju Srbije, čistotu i uzvišenost kojom bi trebalo da odiše i ne šalju dobru poruku o sportu, mladim sportistima, ali ni svima koji u njemu uživaju. Jer ako se sportisti reprezentativci ne drže određenih pravila, ne poštuju zakon i poredak, i ne šire slogu, šta rade…