GENERACIJA ZA BUDUĆNOST: Srbija napravila rezultat iznad očekivanja u Japanu i pokazala da može da se vrati u svetski vrh

Srbija je jutros u 6.00 časova igrala za treće mesto na Svetskom prvenstvu u Fukuoki, a protivnik je bila Španija. Delfini su posle planetarne smotre 2019. u Gvangdžuu i prošle godine u Budimpešti konačno dobili priliku da se bore za medalju, pa je tako prekinut post od četiri godine što se tiče odsustva iz završnice na Svetskim prvenstvima.

Krenimo redom, selektor Uroš Stevanović se posle odrađenih priprema u Kragujevcu i uspešno odigranih kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Izraelu saopštio spisak na kojem su stajala imena sedmorice debitanata, a i on sam je bio debitant u ulozi selektora na planetarnom šampionatu.

Usledio je završni turnir Svetskog kupa u Los Anđelesu na kojem Srbija najblaže rečeno odigrala loše. Delfini su najpre poraženi od domaćina u četvrtfinalu turnira, a potom je usledio brodolom protiv slabašne Rumunije.

Reprezentacija je iz Kalifornije direktno otputovala u Kašivazaki, staru bazu, na poslednji deo priprema, a onda je došlo vreme za Fukuoku. Prvi meč protiv Španije prema očekivanjima, koja nisu bila visoka, pripao je Furiji, a potom je Srbija sav bes iskalila na Južnoj Africi. U trećem kolu grupne faze Stevanovićeve momke čekao je okršaj sa Crnom Gorom, a ispostaviće se da je upravo ta utakmica bila simbol uzdizanja Delfina. Ajkule su već u prvoj četvrtini imale prednost 5:0 i delovalo je da će se sumnje u reprezentaciju obistiniti, ali od tog momenta kao da se „upalilo“ nešto u glavama Delfina.

Marljivo je Srbija krckala prednost Crne Gore, da bi posle isteka četvrtog kvartala usledilo izvođenje peteraca i neverovatni Branislav Mitrović koji je bravurama na golu osigurao osminu finala sa druge pozicije i odlazak na Japan, a ne na Hrvatsku. Samuraji su savladani bez većih problema i na red je došlo četvrtfinale sa Italijom.

Mnogi su već otpisali Srbiju u okršaju sa do tada aktuelnim svetskim vicešampionima jer ipak su Azuri ekipa sa pregršt igrača iz Pro Reka i Breše, ali i drugih kvalitetnih timova. Od starta se videla odlučnost u igri dvostrukih uzastopnih olimpijskih šampiona i bilo je jasno da ova Srbija više nema nikakve veze sa timom koji je počeo šampionat.

Mučili smo Azure, nismo im dali da se odlepe, a u poslednjem napadu viđena je sjajna akcija Marka Radulovića i Nemanje Ubovića, a snažni centar ju je pretvorio u pogodak i doneo izjednačenje. Ponovo su na red došli peterci i ponov je taj Mitrović bio koban po protivnika i sa dve fantastične odbrane poslao Srbiju na polufinale u kojem su nas čekali Grci.

Delovala je naša reprezentacija emotivno ispražnjeno, stegnuto i u grču, a i sam Strahinja Rašović potvrdio je da su se igrači uplašili onog što donosi plasman u finale, a to su sigurna medalja i plasman na Olimpijske igre u Parizu. Srbija je ubedljivo poražena (13:7), ali naravno da taj meč ne oslikava realan odnos snaga, niti pravu sliku.

Malo ko je verovao da ovaj tim nešto može, smatralo se da bi igranje četvrtfinala bilo uspeh, a oni su uspeli da dođu do same završnice i borbe za medalje. Pokazali su da vaterpolo nije mrtav, ali je od izuzetnog značaja pružiti im podršku, održati ih na okupu, te je krucijalno da postoji saradnja između saveza i klubova sa ciljem podizanja nacionalnog tima.

Vremena do Pariza ima, a u januaru je već Evropsko prvenstvo, pa polako, ali sigurno, ka vrhu.