U RAŠLjE: U ime humanosti

Piše: Svetlana Vujčić

Svega je bilo u prekjučerašnjem rukometnom danu, od žustrih rasprava (Đurković – Bošković) do toplih govora zbog odlaska Marjanovića sa funkcije predsednika Upravnog odbora RSS (nasledili su ga Perović, Lazić i Stanković do izbora), pa i najave prljavih detalja razdora između selektora i reprezentativki.

Najavio ih je sam Bošković izazvan prozivkama od strane genseka Božidara Đurkovića, nezadovoljnog što obe, i muška i ženska selekcija nedovoljno štede i ukupno ne ostvaruju dobre rezultate.

U pravu je Đurković, nema šta, budžet je skresan, ali i Bošković reče dobro u odgovoru – nema dovoljno dece u rukometu, pa nema ni dobre kadetske.

Ono jeste, kao što nema ni dobrih stručnjaka, a oni koji rade sa najmlađima uopšte se ne vrednuju.

- Iz kompromisa sam sve i radio – rekao je izazvani Bošković.

Tako je i izgledalo. Samo što jedan selektor nikako ne bi smeo da pravi ustupke, iz najmanje tri razloga. Treći je zbog toga što igrači tako nešto uvek zloupotrebe i više ne cene tog trenera. Ono, Boškovića reprezentativke nisu poštovale ni ranije, zbog čega je Lekićeva i odlučila da ga bojkotuje.

Problem je što je pri tom zaboravila i ko je i gde je, pa je zapravo izbojkotovala reprezentaciju, a Boškovića tim gestom bukvalno vratila na klupu nacionalnog tima. Zato što ni jedan funkcioner na svetu ne bi pristao da uradi ono što mu igrač naloži, a zbog reda i poretka ne bi ni smeo.

Usput, Lekićeva očigledno nije znala da se Boškoviću upravo spremala smena,(ipak je samo igračica), pa je čin ucene izvela u najgore moguće vreme. Kako nije bez veze kapiten, lako je ubedila Damnjanovićevu i Tomaševićku da je slede, što su one i uradile ne razmišljajući, „ iz kolegijalnosti“, kako su rekle direktoru Stankoviću.

Kako sad stvari stoje? Sanja i Katarina su se navodno pokajale još prve večeri po napuštanju reprezentacije u Ečkoj, a Andrea i dalje smatra da je u pravu i ni po koju cenu više ne želi da govori Boškoviću na tajm autu šta da se igra.

I ne treba. Ni on njoj nije rekao da šutira presudni sedmerac i gde, a sudeći po onom što je, kako se saznaje iz Makedonije, pokušala i u svom klubu Vardaru, da smeni trenera Indiru Kastratović, Lekićeva je gnevna na sve nadređene. Ne znači da nije u pravu. Samo znači da brka lončiće.

Nema veze, sve se da ispraviti, ako ima ljudskosti i ako se voli rukomet. Jedan profesor Željko ga obožava, čak više od istorije i arheologije (možda više i od svih nas), pa me je juče u sms poruci zamolio da kao bivša reprezentativka “bacim šlauf” i uradim sve da se stanje sredi i naš rukomet spasi od propasti.

Toliko me je pogodila njegova poruka da sam rešila javno, na kolenima da zamolim Lekićevu i drugarice da opet obuku dres s nacionalnim grbom i ulože svoje rukometno umeće ne bi li reprezentacija Srbije pobedila Rumuniju u junu i plasirala se na SP. U ime ovog sporta, svih bivših i budućih generacija, ali pre svega njih samih, kao i nacionalnih priznanja (penzije) koje su stekle osvajanjem srebrne medalje na Prvenstvu sveta 2013.

Upravni odbor RSS, pak, vojnički uspravna molim da ih ne kažnjava nešto ozbiljno zbog napuštanja reprezentacije. Neka to bude tek tek, čisto da i druge ne zaborave da tako nešto ne sme da se radi u nacionalnoj selekciji.

Opet na kolenima, (mada desno vrlo teško savijam), Sašu Boškovića molim da posle toga napusti klupu reprezentacije Srbije. Iz humanih razloga.