Ivana Španović: Uspela sam da suzbijem emocije i preveliku želju

Skakačica udalj Ivana Španović – Vuleta je kao vino – što je iskusnija to je bolja. S 33 godine osvojila je u Budimpešti prvi put zlatnu medalju na svetskim prvenstvima na otvorenim borilištima.

Kraljica je dodala još jedan, 15. dragulj u krunu s prvenstava Evrope i globusa u dvorani i pod nebom, kao i sa olimpijskih igara. Možda najsjajnije ne samo za nju već jedne od najvrednijih u srpskom sportu uopšte. Učvrstila je status jednog od najozbiljnijih, ako ne trenutno i najjačeg kandidata za zvanje najbolje sportistkinje nacije u 21. veku. Kao atletičar(ka) svakako je najbolja u ovoj prvoj četvrtini.

Državnim rekordom na otvorenom konkurenciju gleda s visine, najboljim rezultatom sezone na svim meridijanima.

Odskočna daska kao i uvek bio joj je trener Goran Obradović. To što je legendarni trener hirurški precizno izgradio formu, doprinelo je da dođe do 7,14 metara.

– U principu ono što smo nas dvoje bili planirali to smo ispunili apsolutno i što se tiče odličja i po pitanju rezultata – kaže Ivana za „Sportski žurnal“ dan posle istorijske medalje. – Prezadovoljna sam načinom na koji sam se takmičila.

Došli ste u Budimpeštu sa 6,86 metara ove godine?

– Što je olimpijska norma. Ovo je bila situacija u kojoj je iskustvo donelo apsolutnu prednost u osnosu na neki svoj nivo ili kvalitet.

Pretile su rivalke sjajnim rezultatima, boljim od vašeg?

– Devojke su bile na svom nivou.

Pet ih je preskočilo sedam mestara u 2023?

– Koliko god da možemo da se složimo da su Larisa Japikino, mlada Italijanka i Tara Dejvis Vudhol, Amerikanka, bile sposobne za skokove od sedam metara, velika takmičenja su ipak nešto sasvim drugo od ostalih nadmetanja gde ne osećaš nikakvu vrstu pritiska ili očekivanja, što od sebe, što od drugih, tako da bila sam ponosna na sebe.

U kom pogledu?

– Uspela sam da suzbijem i kontrolišem sve svoje emocije i svoju preveliku želju. Nekada u toj želji sagorimo i ako se od početka ne odvija sve onako kako smo planirali, zna to dosta da poremeti, tako da sam prezadovoljna.

Skočili ste 7,05 u drugoj seriji i 7,14 u petoj. Oba rezultata su bila dovoljna za pobedu?

– Mnogo sam srećna što sam napravila takvu seriju kakvu sam napravila. Mnogo mi znači ova medalja.

Imate bronzane medalje sa svetskih prvenstava u Moskvi 2013. i Pekingu 2015. U Londonu 2017. ste praktično pobedu, ali je čuveni broj na leđima, koji je potom ukinut atletskim pravilima, ostavio znak u pesku daleko iza vas. Mada ste ostvarili najduži skok u biografiji piše – četvrto mesto?

– Bez obzira što je ova toliko dugo očekivana apsolutno je došla u pravo vreme, onda kada je trebalo. U ovom momentu je cenim daleko više nego što bih to radila da imam manje godina.

Doprinela je tome atmosfera, o čemu ste pričali neposredno posle takmičenja?

– Ambijent je bio spektakularan. Osećala sam kao da skačem kod kuće. Publika je fantastična. Pružali su podršku svima podjednako, što je bilo prelepo.

Zanimljivo da je vodeća sa svetskih rang lista, Tara Dejvis Vudhol, prva prišla da vam čestita kada ste ostvarili 7,05 metara u drugom pokušaju. Kakav je odnos među vrhunskim daljašicama? Da li ste Tara i vi posebno dobre prijateljice?

– Mi devojke smo se držale zajedno i bodrile. Bez obzira što smo protivnice pre svega smo prijatelji i poštujemo se međusobno mnogo. To se ne zanemaruje.

Kako dođe do toga da se rivalke podržavaju?

– Znamo kroz šta prolazimo na treninzima i takmičenjima. Svaka podrška međusobna je kao vetar u leđa.

Na tribinama je bilo dosta vaših navijača?

– Mnogo sam bila srećna što su mi tu bili moji prijatelji u velikom broju. Moj Jani Hajdu, nekadašnji trener, mnogo prijatelja, poznanika, ljudi iz Srbije. Mnogo mi je značilo što sam jedan takav bitan trenutak u karijeri uspela da podelim s tolikim brojem ljudi iz Srbije.

Doprineli su uspehu?

– Ovo će duboko ostati urezano u mom srcu i nešto što mogu da poredim s onom prvom medaljom iz Moskve 2013. godine.

Zato su krenule suze radosnice?

– Ovo je moja 15. medalja, velika, da je tako nazovem. Prvi put smo Čele (nadimak trenera Gorana Obradovića – prim. aut) i ja jednostavno bili van sebe od emocija i prvi put smo zajedno zaplakali i bilo je nešto što smo toliko dugo čekali i uvek je nešto izostajalo. Uvek smo zbog nečega žalili, ali ovo je sigurno jedno od mojih najboljih takmičenja u dosadašnjoj sportskoj karijeri.

Ostvario se, uz zlatnu medalju s olimpijskih igara, jedan od nedosanjanih  snova?

– Sve je bilo savršeno, magično, kako sam priželjkivala i što se moj san ostvario onako kako sam ga zamišljala, samo živopisnije. Ovo su trenuci za koje se živi. Ponosna sam apsolutno i mnogo sam zadovoljna što je sve ovo ostvareno.