Momak koji nije bio poznat široj košarkaškoj javnosti, rođen 1992. godine u Crvenki, tada igrač Vojvodine Srbijagas, prošao je mlađe reprezentativne selekcije, ali bio je daleko od fokusa.
Zato su svi bili iznenađeni, ali istovremeno nisu sumnjali u sud Duška Vujoševića.
– I mene je iznenadio taj poziv – gotovo dva meseca, sedam utakmica, i ko zna koliko treninga kasnije, priznaje Đumić.
– Kad se sve desilo, želeo sam da se fizički, ali pre svega psihički, što bolje pripremim za ono što me čeka. Znao sam da moram da dam sve od sebe. Partizan je jedan od najvećih klubova u Evropi, naš najtrofejniji. Znao sam da su tu sve dobri igrači, kvalitetan stručni štab, o veličini Duška Vujoševića nije potrebno ni govoriti. Želeo sam da budem spreman za sve to.
Partizan je morao brzo da reaguje najviše da trening ne bi trpeo. Pričao je o tome često i Vujošević. Ali, igrača koji vam je potreban samo za trening, ne potpisujete sa dve ipo godine. Zato je odmah bilo jasno da se od Đumića ipak više očekuje.
– Gagić je otišao i rekli su mi da Partizan traži centra iz domaće lige, da dam koliko mogu. I, kada mi se ukazala takva prilika, želeo sam da u svakom trenutku pružim maksimum, pa i više nego što mogu, samo da bi to ispalo najbolje moguće. Za klub i mene.
Po dolasku u Partizan priznao je da su crno–bele boje oduvek bile draže, zato je i igranje pred prepunim „Pionirom” poseban doživljaj za njega.
– Ranije sam dolazio na utakmice Partizana, ali potpuno je drugačije kada si na terenu i igraš pred tim divnim ljudima. To ne može da se opiše. Uvek me prođu žmarci. Nisam verovao da je to tako, dok nisam istrčao pred pun „Pionir”. Stvarno su najbolji navijači na svetu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
