Rađen: Srbin sam iz Benkovca, a doživljavaju me kao Grka

Trener koji je dugo radio u Grčkoj, Turskoj, a poslednjih 12 godina je u Kini. Od 1993. do 1998. godine živeo je u Novom Sadu, bio trener u Vojvodini, odnosno BFC–u. Ernest Rađen.

- Verujte, mene više doživljavaju kao trenera iz Grčke nego kao srpskog stručnjaka, mada sam rođen u Benkovcu. Stariji i iskusniji novinari me dobro poznaju, ali me mlađe generacije ne znaju baš najbolje - ističe u javljanju iz Pekinga Rađen.

Ovo je prilika da se temeljnije upoznamo sa Vašim trenerskim opusom?

- Vodim klub iz CBA kineske profesionalne lige. Nedavno su kineski mediji pisali da sam inostrani trener koji je najduže vodio klubove iz CBA. Radio sam u pet klubova, što kao asistent, što kao prvi trener. Sada predvodim Peking u koji sam doveo, kao saradnika, trenera Bojana Ljubojevića.

Kada smo kod srpskih trenera selektor Kine je veliki Saša Đorđević.

- Sale, kao selektor, mora da obilazi klubove, da gleda igrače, pa je u više navrata bio na mojim treninzima. Posmatrao je mnogo utakmica kako ne bi nešto propustio. Iz našeg kluba dvojica igrača bila su na širem spisku selektora, ali nisu prošli u najuži krug. Fam Bo ima 20 godina i visok je 209, a igra na poziciji tri-četiri. Izuzetno je perspektivan, a vidim ga u NBA ligi. Zbog povrede leđa nije igrao na SP. Sale ga je poslao kod najboljih doktora, mislim u Nemačku, jer želi da ga ima na raspolaganju za Azijske igre. Na poziciji dva imam Fong Šua koji je kao 13. igrač otpao sa Saletovog spiska.

U Kini su očekivali bolji rezultat iz Manile.

- Kad neko kaže Kina, svi pomisle da je malo visokih igrača. Greše, oni imaju previše visokih igrača, čak i preko 220 centimetara. Realno, pomalo igraju kao roboti, a kineskoj reprezentaciji fali dobra jedinica. Deficitarni su na mestu organizatora igre, ali su spletom okolnosti doživeli krah na SP.

Prokomentarišite naš uspeh u Manili.

- Kada vidite da nekih osam igrača nisu pre bili u reprezentaciji, naše finale je za izuzetan respekt. Za poštovanje je srebro koje je malo ko očekivao. Samo veliki naklon.

Kažu da je košarka veoma popularna u Kini.

- Najpopularniji sport. Naša dvorana je uvek puna, a prima oko 20.000 gledalaca. Sve može da dobije najvišu ocenu, dvorane, trenažni centri, organizacija, sve je fascinantno. Mi treniramo u objektu koji u donjem delu ima teretanu, a na spratu osam košarkaških terena.

Sezona startuje za manje od mesec dana.

- Prvenstvo kreće 20. oktobra i kad počne sezona kreće „pakao“. Utakmice se igraju svakog drugog dana, četiri puta po 12 minuta, kao u NBA ligi. Igrači moraju biti besprekorno spremni, a tim uigran. Putovanja su preduga, recimo u provinciju Šing Jang, na granici sa Kazahstanom, putuje se više od pet sati avionom. Najčešće se putuje po dva i po, do četiri sata.

I ove godine želite da izborite plej–of.

- U Kini važi pravilo da samo jedan stranac može da bude u igri. Ekipe, uglavnom, kupuju dva ili tri stranca. Obojica ne mogu istovremeno da budu u igri, a timovi najčešće dovode pleja i košarkaša za pozicije četiri i pet. Ti Džej Lif je igrao u Indijani na pozicijama 4-5 i ove godine ostao je u timu. Šenon Evans nam igra na mestu pleja, minule godine bio je u Valensiji i savršeno odgovara mom sistemu igre. Poznat je u Evropi, dobar je igrač, nadam se da će se snaći u Kini.

U CBA ligi je radilo više trenera sa naših prostora.

- Sarađivao sam sa Nevenom Spahijom. Profi klubove je trenirao Aleksandar Kesar, potom Tomović, Milenko Topić, Borko Radović, Vlada Vukoičić koji se pre nekoliko dana vratio u Kinu. Potom, Neša Hrvović, ali iskreno, Kinezi preferiraju Špance. Smatraju da su oni najbolji treneri u Evropi.

Ipak, svi stranci moraju da se adaptiraju na mnoge okolnosti.

- Pre svega na sistem rada. Nije jednostavno spremiti tim da igra utakmice po 48 minuta, pa mečevi svaki drugi dan. U Grčkoj sam sedam godina radio u Arisu, tri u PAOK-u. Puno se radilo, ali je psihološki bilo jednostavnije, lakša je bila adaptacija dok je Kina nešto drugo. Da ne zaboravim da sam 1993. godine došao u Vojvodinu gde sam bio trener drugog tima, juniora i šef za sve mlađe selekcije. Te godine smo bili prvaci Srbije, a rivali su bili čačanski Železnčar, Partizan i Beovuk sa Dekijem Milojevićem. Za crno–bele igrali su Drobnjak, Čanak, Čubrilo, Glintić, Savović...sa trenerom Trajkovićem, ali smo ih pobedili 11 poena razlike. U Vojvodini su Jovo Stanojević i Vesa Petrović napravili veće karijere. Emil Mulić je bio veliki potencijal, davao je po 30 poena na svakoj utakmici, ali je otišao u SAD i nije se vraćao u zemlju. Imao sam divnu saradnju sa Boškom Đokićem, potom sam bio asistent Janku Lukovskom, pa Goranu Fincu Miljkoviću koji je veliko trenersko ime. Finac i ja smo prešli u BFC, bilo je to kada je Muta Nikolić uzeo Partizan.

Nakon toga je Rađen krenuo dalje...

- Otišao sam u Aris, pa PAOK, potom sam sezonu proveo u Voši sa Minićem odnosno Đurovićem pa sam otišao u Tursku. Sa Fenerbahčeom, ženskom sekcijom, radio sam godinu dana kao trener i kondicioni trener jer sam magistrirao na fizičkoj pripremi igrača. Bili smo prvaci države, pa sam iz Turske došao u Kinu gde mi je ovo 12. sezona. Pre mene je prvi trener u sadašnjem klubu bio trener Cedevita Olimpije, Simone Pjaniđani – zaključuje Rađen.