Ostvario dva cilja u odlučujućem meču

Mate Nemeš (do 67) uneo je radost u srpski sport i na ovom SP. Tihi as Proletera ostvario je oba cilja, plasman na Olimpijske igre u Parizu i svetsku medalju. Bronzana sija poput zlatne na turniru koji, kako dobri poznavaoci drevnog sporta kažu, nikad nije bio jači.

- Mnogo sam srećan, ne znam kako da iskažem emocije. Još na pripremama sam ciljao plasman u Pariz. Iskreno, posle prvog dana nisam verovao da ću doći do norme i odličja.

Brigu je donela povreda u četvrfinalu protiv Kubanca Orta Sančeza, osvajača zlata?

- Poveo sam, imao rezultat. Kad mi je došao na leđa i osvojio dva boda, snažno me je gurnuo i odmah sam osetio bol. Ukazana mi je lekarska pomoć na strunjači i između dve runde, ali se nisam najbolje osećao. Bol je bio jak.

U repesažu ste sutradan izgledali sveže, kao nov, što bi se reklo?

- Usledile su terapije. Mnogo mi je pomogao fizioterapeut Vlada Milošev, znalački je odradio šta je trebalo i osećao sam se mnogo bolje. Reprezentacija je izuzetan tim, radujemo se svakom uspehu drugara, bodrimo i brinemo jedni za druge. Svi su bili uz mene, što mi daje posebnu snagu.

Prva dva rivala ste pobedili lako?

- Nikad nije lako pobediti. Ovo je borilački, individualni sport i uvek je teško, pogotovo kad svi žele plasman na Igre. Broj učesnika bio je daleko veći nego lane. Bio sam strpljiv i koncentrisan, pa mi Korejac Kvon nije predstavljao problem, a ni Indijac Patil. Da se nisam povredio, sumnjam da bi me Kubanac Sančez dobio, plasirao se u finale i omogućio mi borbe u repesažu.

U Areni ste lane postali svetski prvak. Vaše borbe u repesažu podsetile su na prošlu godinu?

- Ne poredim i ne vraćam se prošlosti. Sećam se da me je Rumun Mihut pobedio na „Gedži” 2019. i uzvratio sam mu kad je bilo od značaja. Protivnika za bronzu, izuzetno kvalitentnog Kirgistanca Ismailova, pobedio sam u Budimpešti 2018. na Gran priju Mađarske. Znao je da sam povređen, što je uočio svako ko je posmatrao borbu sa Kubancem. Hteo je da to iskoristi, ali sam uspeo da se oduprem i pobedim. Po taktičkom planu, on je trebalo da prvi ode u parter, nije se ostvarilo, ali je na kraju ishod bio na mojoj strani.

Svi članovi izabranog tima pohvalili su pripreme?

- Ne mogu tome ništa ni da dodam, ni da oduzmem,. Španija, Mađarska, Turska, da ne nabrajam, bilo je užasno naporno, sa mnogo sparinoga i sve je došlo na pravo mesto, kako smo planirali. Dugotrajno je, iscrpljujuće, ali znam od malih nogu da nema rezultata bez dobrih treninga.

Kažu da ste sinonim za strpljenje i samopuzdanje?

- Svestan sam da treba mnogo da se radi i da se u rvanju ne može do rezultata preko noći. Svaka kategorija je izuzetna, naročito olimpijska. Godinama sam bio uz Davora Štefaneka i čekao priliku. Kad je došla, znao sam da je iskoristim. Kroz strpljenje se gradi i samopouzdanje. Rezultati to najbolje potvrđuju.

Bili ste učesnik Igara u Tokiju. Šta da očekujemo u Parizu?

- Plasman na Igre sa Svetskog prvenstva je ogromna stvar. Tad nema pritiska, pripreme teku u miru. Dovoljno sam iskusan i spreman da napadnem medalju. Ako ne bude povreda, mogu se nadati dobrom rvanju. Tokio je veliko iskustvo i znam da mogu do cilja samo uz ogromnu borbenost i posvećenost.

Pre Igara, jedino veliko takmičenje naredne godine je EP, februara u Bukureštu. Hoćete li učestvovati?

- To nije u planu. Nisam bio učesnik Evropskog u Zagrebu prošlog aprila, jer sam se koncentrisao na planetarni šampionat zbog norme, a mislima sam sad u Parizu. Zna se ko će da me zameni. Biće dobar tim i u Rumuniji, moći će do rezultata.

Kad bi i brat Viktor izborio normu, zadovoljstvo bi bilo potpuno?

- Osvojili smo dosta medalja na velikim takmičenjima, ali nikad zajedno. Možda će Pariz da bude šansa. Tamo je 2017. bio svetski prvak. Bitno je da se izbori za normu. Možemo na Igrama da imamo odličan i brojan tim, tri norme su osvojene, a uz Viktora je ozbiljan kandidat i Miša Kadžaja. Ako Georgij Tibilov dobije dozvolu, imaćemo sjajnu ekipu. Uvek sam bio optimista.