Kraljevi ne umiru

Nemanja Majdov je osvojio evropsku zlatnu medalju za Srbiju, drugu od 2006, sa turnira u Monpeljeu u kategoriji do 90 kg. Nedugo pre toga, najsjajnije odličje je osvojio na Gren slemu u Abu Dabiju.

Šampionat Starog kontinenta nedostajao je u riznici 27-godišnjaka iz Istočnog Sarajeva, koji je prvak sveta postao 2017. u Budimpešti. Kvantni skok u Majdovljevoj karijeri došao je posle duže pauze izazvane povredom kolena.

- Vratili smo se u stilu! Osvojili smo dve zlatne medalje u sedam dana, što je sedmica iz snova. Čuti svoju himnu dva puta u toliko kratkom roku na velikim takmičenjima nije mala stvar, naročito posle teškog perioda obeleženog povredama. Ipak, kraljevi nikada ne umiru. Velike šampione krasi taj moto, a ostalo zavisi od forme. Kad je „pogodimo”, pokazujemo da smo u stanju da pobedimo bilo koga - počeo je Majdov razgovor za „Žurnal”.

Imali ste vrhunske protivnike, žreb Vam nije bio naklonjen?

- Na postolju su završili svi ljudi iz moje „linije”. Belgijanca i Nemca sam „rešio” rutinski, a u četvrtfinalu sam se sreo sa velikim rivalom - Mađarom Kristijanom Totom, legendom ovog sporta, bronzanim na Igrama i vicešampionom sveta. S njim sam imao skor 2:2, ali sam ga savladao lakše nego što sam očekivao.

Tot je osvojio medalju, kao i naredna dva rivala. Kako je proteklo polufinale s poznatim licem?

- Još jedna legenda džudoa me je dočekala u polufinalu - naturalizovani Turčin Mihael Žgank, s kojim sam se sastao u finalu Svetskog prvenstva 2017. u Budimpešti. Njega sam savladao odlično izvedenom tehikom za ipon, koji je proistekao iz samopouzdanja.

Poslednja prepreka za zlato bila je u vidu 23-godišnjeg Laše Bekaurija, olimpijskog prvaka sa prethodnih Igara u Tokiju?

- Bekaurija se svi plaše. Gruzin je „najstrašniji” borac, svi ga se plaše. Sem igara, iste godine je osvojio i Evropsko prvenstvo u Lisabonu, a ovog avgusta i Masters u Budimpešti, drugi u karijeri. Ne zna mnogo za poraz, ali sam ušao u meč bez straha i znao sam da mogu da ga pobedim. Pobeđivao sam ga 2019. i znao sam da ima dozu straha protiv mene.

Kako je publika reagovala na tako dugačak meč?

- Bilo je spektakularno, to je meč za pamćenje. Nije bilo slobodnih mesta u hali u Monpeljeu, više od 10 ili 15 hiljada ljudi je gledalo uživo. Vreme za „zlatan bod” prevazišlo je četiri minuta. Ipak, uspeo sam da „prelomim” i budem jači u glavi od njega, izdržim duže i bukvalno sam išao na napad više. Pobedio sam ga zahvaljujući samopouzdanju i veri u Boga. Hvala Njemu i anđelima čuvarima.

Kakvi su Vam planovi u pogledu Igara u Parizu?

- Imam normu, ali se ne bih opterećivao planovima, niti bih mnogo govorio o tome. Živim dan za danom, uživam u uspesima stečenim krvavim treninzima, provodim vreme sa porodicom. Naravno, Olimpijske igre su veliki događaj. Ako Bog da, raduje me što ću predstaviti svoju zemlju najbolje što mogu. Zna se da dajem maksimum za zemlju, porodicu i narod.

Kad je reč o datumski bližim takmičenjima, kakva su očekivanja od finala Lige šampiona sa Crvenom zvezdom?

- Posle dva srebra u Parizu i Tbilisiju, uspeli smo da dobijemo domaćinstvo. Ponovo će doći strašni borci, pa očekujem teške mečeve, naročito u kategoriji do 90 kilograma. Reč je o svetskim i olimpijskim šampionima. Oporavljam se od svega, vraćam se u trenažni proces i očekujem, ako nas Bog pogleda, da osvojimo zlato. Posle tolikih srebrnih medalja, bio bi red da osvojimo najsjajnije odličje, naročito što bi to bilo pred domaćom publikom. Daću maksimum, imamo i dobar tim, a videćemo šta je sve Bog planirao.