KORNER: Centri potrebni fudbalskoj Srbiji

Partizan izgubio na Čairu. Pre više od tri decenije ništa ne bi bilo čudno u takvom ishodu okršaja crno-belih i Radničkog u Nišu. Sada, kad je Parni valjak drugi, a nekadašnji Real sa Nišave pretposlednji, epilog susreta skoro svima deluje iznenađujuće. Možda je i to dokaz pada tima Igora Duljaja, lako uočljivog u poslednje vreme, ali i uspona ekipe Slavoljuba Đorđevića, samo pet dana ranije izblamirane protiv Crvene zvezde na Marakani u kupu, istina sa rezervnim sastavom.

Dugo već, maltene od raspada SFRJ, želimo buđenje  centara poput Niša, Kruševca, Kragujevca, Subotice, Novog Pazara... Klubovi iz tih gradova imali su blistave trenutke. Radnički, Spartak i Napredak igrali su i na međunarodnoj sceni. Nedostaje im međutim, konstantnost. Tužan je pogled na tabelu, Nišlije su tek 17, Kruševljani 16, Subotičani imaju  bolju sezonu od prethodne.

Problem je međutim, u finansijama i organizaciji. Nije dovoljna slavna tradicija, niti činjenica da je dolazak najboljih ekipa i dalje praznik za mnoga mesta po Srbiji. TSC i Čukarički, predstavnici naše zemlje u Evropi, nemaju mnogo navijača, ali poslednjih nekoliko godina funkcionišu zahvaljujući privatnom kapitalu i dobrom poslovanju. Oslonac na gradske strukture i ubiranje prihoda od ne tako čestih transfera igrača klubovima iz unutrašnjosti daleko je od garancije borbe za visok plasman.

Suvišno je govoriti koliko je za srpski fudbal dobro da postoje timovi van Beograda sa snagom i kvalitetom da iznenade Crvenu zvezdu ili Partizan. Za to bi, međutim, morali da se pomuče u Radničkom, Napretku, Spartaku, pa i Vojvodini. Nijedan klub dekretom ne može na međunarodnu scenu, kao ni Sloboda iz Užica, Smederevo ili Mačva u Super ligu. Brojni ljubitelji fudbala iz gradova pre svega južnije, delimično i severnije od Beograda, čelnicima pomenutim klubovima, pa i gradskim rukovodiocima, trebalo bi da predstavljaju motiv više da pronađu sredstva i lansiraju ih na što više mesto.