Malbašić: Želim da se odužim Novosađanima

Beograđanin Filip Malbašić uspeo je da za 31 godinu života ostvari lepu karijeru u Srbiji, ali i Nemačkoj, Poljskoj i Španiji. Kao veoma mlad igrač tadašnjeg superligaša Rada dobio je poziv bundesligaša Hofenhajma i rešio je da oproba sreću, kombinovanu s talentom za fudbal.

- Bio sam deo jako dobrog sastava Rada, čije boje su, zajedno sa mnom, tada branili Borjan, Luka Milivojević, Čava Dimitrijević, Branislav Jovanović, Vitas, Čaušić i da ne ređam dalje – prisetio se Malbašić. – Igrali smo dobro i stigao mi je poziv iz Hofenhajma, koji, jednostavno, nisam mogao da odbijem.

Ipak, imali ste tada samo 19 godina, a svedoci smo da mladi igrači, kad protekne neko vreme, postanu svesni toga da su možda prerano otišli u inostranstvo. Iz današnje perspektive, mislite li i vi tako?

- Jeste, bilo je to prerano za mene, jer je Hofenhajm ozbiljan klub. Želeo sam da se nametnem kvalitetom i talentom, uz mnogo rada, ali je u fudbalu potrebno i da čovek ima dosta sreće. Nisam tamo dobio pravu šansu, pa sam prešao u Lehiju iz Gdanjska, gde sam, na moju žalost, pokidao prednje ukrštene ligamente i bio sam primoran da pauziram više od šest meseci. Od lepe prilike, koju sam priželjkivao, poljsko iskustvo bilo ja za mene ružno, ali sam iz njega mnogo toga naučio.

Tada ste se vratili u Srbiju i obukli dres Vojvodine?

- Trener je u Novom Sadu bio Nenad Lalatović, ekipa je jurila Evropu, ali ja, posle duže pauze, nisam igrao najbolje. Lala me je, međutim, istrpeo, na čemu sam mu i danas zahvalan. Bila je to ekipa koju su činili Planić, Antić, Trujić, Miletić, Puškarić, Paločević i ostali i, kako je vreme odmicalo, igrali smo sve bolje.

Takve igre nisu ostale bez odjeka, pa vam je stigao poziv iz Tenerifa?

- Prešao sam u Španiju i krenulo mi je veoma dobro. Bio sam pun samopouzdanja, počeo sam da postižem golove i shvatio da kad ti u životu krene dobro, onda je to prava stvar i igraš kvalitetno u kontinuitetu. Posle boravka na Tenerifama, došao mi je poziv Kadiza, kluba koji se borio za ulazak u najjaču špansku ligu, a moja velika želja bila je da igram u takvoj konkurenciji. Uspeli smo da uđemo u elitu i vrata snova su mi bila širom otvorena.

Nažalost, tamo niste bili standardni?

- Počeo sam da padam u formi i nisam bio redovan u startnom sastavu. Jednostavno, izgubio sam ritam koji sam na Tenerifama imao, ali mi je boravak u Kadizu ostao draga uspomena, jer ne može svako da igra u Primeri, a meni je to uspelo. Zbog toga sam ponosan na sebe i danas. Znam da sam mogao i više da uradim, ali... Usledio je razlaz s klubom i punih šest meseci bio sam bez angažmana, kad me je pozvao Burgos, u koji sam otišao potpuno nespreman i nisam uspeo tamo da ostavim dublji trag.

Ponovo se tada pojavila Vojvodina, koja vas je pozvala da, drugi put u karijeri, ponesete njenu opremu?

- Baš to mi je tada bilo potrebno, da dođem u klub koji poznajem i među ljude koji znaju mene. Želeo sam da se vratim u formu, ali tokom prvih šest meseci nisam igrao kako umem. Postigao sam samo jedan gol i imao asistenciju ili dve, ali sam za to vreme bio svestan toga da mogu mnogo više. Uz mene je, evo već šest godina, moja supruga Neda, s kojom imam sina Ognjena i ćerku Elenu i u porodici sam stekao veliku podršku. Znate, samo oni koji imaju decu, znaju koliko ona čoveku znači i kolika je to sreća i zadovoljstvo. To mi mnogo pomaže i ubeđen sam da ću biti pravi u nastavku sezone.

Kako ocenjujete igre Stare dame tokom jeseni?

- U globalu, iza nas nije najbolja polusezona, jer su svi, pa i mi, očekivali da uradimo više. Imam utisak da smo jeftino ispuštali neke bodove, ali je to bilo uslovljeno promenom trenera i dolascima igrača u hodu. Umesto Radoslava Bataka, ekipu je preuzeo Ranko Popović i bila nam je potrebna adaptacija na nove zahteve u igri i tek krajem polusezone, počeli smo bolje da igramo. Zaslužio je ovaj klub da mu se odužim kvalitetnim i efikasnim partijama i nastojaću da to na terenu i uradim.

Ipak, sve do pobede nad TSC-om u Bačkoj Topoli, niste uspevali vaši saigrači i vi da ostvarite pobedu u gostima?

- Ne znam šta je bio uzrok posta. Imali smo neke veoma dobre partije, poput one u Subotici, gde smo izgubili od Spartaka, ali nas nije išlo u golgeterskom smislu. Onda smo dobili TSC, nedugo potom i Radnički u Nišu. Nadam se da ćemo na proleće da igramo mnogo bolje i jurišamo ka osvajanju mesta koje bi nas odvelo u Evropu. Vojvodina je veliki klub, zaslužuje da igra na međunarodnoj sceni i velika mi je želja da budem deo tima kojem će to uspeti da uradi. Osim što je velika, Vojvodina je i sredina koja zahteva dobre igre u kontinuitetu i to je logično. Takav je, uostalom, fudbal kojem težimo.

U jesenjem delu aktuelne sezone, posle odlaska Nikole Čumića u Rusiju, poneli ste i kapitensku Novosađana. Koliko vam je ta činjenica važna?

- Lagao bih ako bih rekao da mi traka ne znači. Ona mi donosi lepu odgovornost i svestan sam da to stalno moram da potvrđujem. Nikada ranije nisam  bio kapiten i predvodnik ekipe i u toj ulozi dobro se osećam. Znam da u Vojvodini ima još momaka s liderskom crtom, ali i iskustvom i, samo svi zajedno, možemo da uradimo ono što želimo. Nadam se da ćemo na kraju sezone da obradujemo navijače i spremam se da budem na maksimalnom nivou kada se prvenstvo nastavi – zaključio je Filip Malbašić.