Vuković: Dan za večnost u Galiciji

Nemanja Vuković (27) godinama je jedan od najboljih igrača u beogradskom fudbalu, vođa na terenu i osoba od poverenja trenera. Pre šest meseci stigla je kruna karijere, kao kapiten amaterske reprezentacije Beograda, došao je sa saigračima do drugog mesta na Evropskom prvenstvu u Španiji. Jesenas je igrao za BASK TEK, a prethodno sa mnogo uspeha tri sezone za Torlak, uz epizode u Crvenoj zvezdi iz Malog Mokrog Luga i drugim sredinama.

Prve fudbalske korake načinio je 2002. godine u Partizanu.

- Otac i deda su veliki navijači „crno - belih“ i bilo je očekivano da počnem u njihovim redovima. Prvi treneri bili su mi Ilija Zavišić i Nikica Klinčarski, zadržao sam se tri godine, pa prešao u Perspektivu iz Zemuna. Bili smo prvaci Beograda i Srbije dva puta, pamtim sjajno druženje dece i roditelja. Igrao sam i trenirao sa kasnijim reprezentativkama, Jovanom Damnjanović i Jelenom Čanković, malo su starije i mogle su da igraju sa dečacima. Kao petlić, prešao sam u Teleoptik, kod trenera Dragana Obradovića – kaže Vuković.

Kao mlađi pionir, otišao je u Zemun i zadržao se osam godina.

- Zatekao sam veći broj bivših saigrača iz Perspektive, trener nam je bio Ivan Đurović, sada uspešan stručnjak u beogradskom fudbalu. Mnogo sam naučio i od Steve Vorkapića, Nenada Slijepčevića i Dragana Šipke, sazrevao kao igrač, a za prvi tim debitovao sam kao sedamnaestogodišnjak, na gostovanju Žarkovu. Zatim sam potpisao stipendijski ugovor sa Zemunom, trener prvog tima bio je Predrag Rogan i nisam dobijao šansu u jakoj konkurenciji. Hteo sam da igram, ali nisam želeo pozajmicu, već sam prihvatio poziv trenera Branislava Bajića i otišao u Dunav iz Starih Banovaca.

Za kratko vreme postigao je osam golova, usledili su unosni pozivi.

- Išao sam u Poljsku na probu, zvali su me iz Inđije, ali isprečila se trening kompenzacija od Zemuna, niko nije bio spreman da to plati. Ostao sam u Dunavu, zatim išao u Jedinstvo (SP), Dinamo 1945 i Radnički (SM), a najbolje utiske nosim iz vremena kada sam igrao za Feniks. Predsednik Mića Stojaković odlično je organizovao klub, imali smo uspeha i šteta je što sada nije u fudbalu.

Od januara 2020. godine, vratio se u beogradski fudbal.

- Zaposlio sam se kao dostavljač na motoru, čak sam jednom pao i nosio longetu tri nedelje. Prešao sam u Crvenu zvezdu (MML), usledio je prekid sezone zbog korone, a leta 2020. došao sam u Torlak. Dočekao me trener Ivan Đurović, živim u Kumodražu i obradovao me poziv predsednika Babića i saradnika. Gledao sam utakmice i znao sam da u klubu vlada porodična atmosfera. Privukle su me ambicije, prve sezone nismo ušli u Srpsku ligu, iako sam postigao 20 golova. Sledeće godine bili smo prvi i nastavili sa odličnim igrama u višem rangu. Jedno vreme smo bili vodeći, iako smo igrali van Kumodraža zbog radova na našem terenu.

Posle tri godine, došlo je do razlaza sa Torlakom.

- Otišao sam u BASK TEK, iako sam imao ponude šest klubova, svidele su mi se ambicije uprave i trenera Mirka Bunjevčevića. U prelaznom roku promenilo se mnogo igrača, nismo našli sklad u igri, nadovezale su se povrede i kola su krenula nizbrdo. Svi smo krivi, uvek polazim od sebe, moralo je bolje. Od devetog kola malo smo se pokrenuli dolaskom novog trenera Radišića. Siguran sam da će biti bolje posle zimskih priprema i da ćemo da izborimo opstanak.

Najlepši period karijere dogodio se u junu u Španiji, na Evropskom prvenstvu amatera.

- Temelj za uspeh izgrađen je godinu dana ranije, na kvalifikacijama u Hrvatskoj. Bili smo ispred jakog domaćeg tima, koji je po koeficijentu bio među najboljima u Evropi. Stvorila se odlična atmosfera, a najzaslužniji su bili selektor Goran Janković, pomoćnici Jeremić i Miletić, kao i čelnici saveza. Dobili smo sjajne uslove, trenirali u Kući fudbala, u Španiju otišli u opremi kakvu nosi A reprezentacija.

Na Pirinejskom poluostrvu, naši amateri počeli su takmičenje remijem.

- Igrali smo sa Zlinom, sve je bilo novo za nas, nismo imali velika očekivanja, ali potajno smo verovali u uspeh. Golom Pavlovića stigli smo do 1:1, bod je značio, videli smo da možemo mnogo. Usledila je pobeda nad Donjom Šleskom, pred utakmicu smo imali detaljnu pripremu, video analizu, iz toga smo dali pobedonosni gol preko Miljkovića. Zatim smo upisali i trijumf sa Lisabonom, nismo hteli da razmišljamo da li je bod dovoljan i kao prvi smo ušli u finale. Sačekao nas je domaćin, Galicija, igrali smo pred 6.500 gledalaca u vrhunskoj atmosferi, poželeo sam da večno traje taj dan. Nismo mogli više od časnog poraza (1:3), ali podigli smo lestvicu. Pre 12 godina Beograd je bio treći, doprineli smo većem ugledu u Evropi i nadam se da neće proći mnogo vremena do osvajanja trofeja.

Pored fudbala, Nemanja zarađuje i kao prodavac garderobe i parfema:

- Od detinjstva volim da budem lepo obučen, to sam pretvorio u posao. Od korona virusa, u ekspanziji je prodaja preko interneta, tako imam više vremena za fudbal. Radio sam kao konobar, menadžer kafića, organizator proslava, bio dostavljač. Volim motore i da skijam, porodični koreni su iz Crne Gore, rafting na Tari me opušta. U školi sam bio vukovac, završio sam sportsku gimnaziju, ostao je žal za fakultetom, ali nikad nije kasno. Privlači me poljoprivreda, ima potencijala u budućnosti. Godina pred nama biće mi raskrsnica u životu, nadam se da ću da ostvarim ambicije koje do sada nisam dostigao.