SRBIN U MOSTARU - Bilbija: Fudbal moja večna inspiracija

Nemanja Bilbija je takav format napadača čiji profil u svojim redovima nemaju mnogi klubovi u regionu. Kapiten mostarskog Zrinjskog trese protivničke mreže nemilice: glavom, jačom levom, nešto slabijom desnom nogom, svim ostalim dozvoljenim delovima tela… Postao je ikona kluba s najvećim brojem titula u Premijer ligi Bosne i Hercegovine. Banjalučanin koji je „zapalio” grad na Neretvi,

Tri sezone uzastopno je najbolji strelac elitnog fudbalskog takmičenja u „Dejtonskoj zemlji”, s trakom na ruci doveo je popularne „plemiće”, kao prvi klub iz BiH, u grupnu fazu jednog UEFA evrokupa – Lige konferencija, Mostarci su ispisali najsjajnije stranice klupske istorije od osnivanja 1905. godine. Na čelu sa Srbinom kojeg vole, cene i poštuju i u Sarajevu, Širokom Brijegu, Vrapčićima, Tuzli, Zenici, rodnoj Banjaluci…

Rođen je 2. novembra 1990. u gradu na Vrbasu, a sa 33 godine igra u životnoj formi. Mnogi se pitaju do kada će Nemanja Bilbija špartati premijerligaškim i evropskim terenima?

– Volim fudbal i u njemu nalazim životnu inspiraciju, on mi je najbolja i večna motivacija. Volim ono što radim najbolje, fudbal je uvek dokazivanje iz utakmice u utakmicu, iz sedmice u sedmicu, iz godine u godinu, nema minulog rada. Fudbal to ne priznaje! Uvek moraš da budeš maksimalno aktivan i željan uspeha.

Dobro, da li bar stiže umor?

– Još uvek ga ne osećam, a i kako bi? Živim sportski, ne pijem, ne pušim, redovno spavam, poštujem termine, ponašam se profesionalno i odgovorno. Kao što sam rekao fudbal je moj život i kada sam kretao u sve ovo znao sam šta me čeka, šta hoću da pružim i svesno sam ušao u profesionalne vode, još od malena.

Koliko je u svemu tome pomogao otac Milorad, nekada vrsni štoper banjalučkog Borca?

– On je po svemu moj uzor. Njegovi saveti su mi uvek pomagali, davali nove vidike, često razgovaramo. Potičem iz sportske porodice i upravo sam od oca nasledio tu veliku ljubav prema fudbalu. Podršku mi daju i ostali članovi porodice, majka Slavica je uvek bila tu, kraj mene, kada sam fudbalski odrastao. Onako majčinski, brižno… 

Otac Milorad defanzivac, a Vi napadač?

– Tako to bude u fudbalu. Obično sinovi idu dalje od očevih opisa poslova na terenu (smeh). Šalim se malo, on mi pomaže i danas u svakom pogledu, pogotovo štoperskim “forama” koje je koristio kao igrač. Kada je on igrao u timu je bila i pozicija “libera”, to je iščezlo iz današnjeg fudbala, ali su principi ostali isti.

Oborili Ste mnoge rekorde, možete li ih izbrojati sve?

– I ne pokušavam. Pred svaku utakmicu sam koncentrisan na protivnika i ono što treba da radim, što se očekuje od mene. Ne razmišljam mnogo unapred. Naučio sam da budem racionalan. Onda se iznenadim kada posle meča u javnosti osvane ovaj ili onaj rekord, klupski ili lični. Motivišu me da budem još bolji, da i dalje dajem sve od sebe.

Šta za Vas znače svi ti silni rekordi?

– To su brojke, mnogo toga pokazuju. Ponosan sam na sve rekorde koje sam postigao u Zrinjskom, i kolektivne i pojedinačne. Oni su, verovatno, motivacija mnogima, da me jednog dana stignu i prestignu. Ali imam još mnogo toga da kažem, pokažem i uradim. Priča nije završena, fudbal me zaista inspiriše. Jednog dana, kada prođe određena vremenska distanca, o svemu ovome što sam uradio u Mostaru će se pričati i pisati. Ali i svim ostalim klubovima jer imam najviše domaćih trofeja. Pominjaće se tamo neki Nemanja Bilbija. Meni ostaje da budem ponosan na čast koja mi pripada.

Posebno su atraktivni Vaši golovi glavom, iako je visina od 182 centimetra , može se reći, hendikep za svakog napadača?

– Sve je lakše kada kraj sebe u timu imate Josipa Ćorluku. Njegovi centaršutevi “imaju oči”, lopte jednostavno traže mene u protivničkom šesnaestercu. Imam urođeni tajming za skok, dobar odraz, tako da mi korpuletniji i viši protivnički defanzivci ne smetaju mnogo. Desi se, ponekad doduše, da Ćorluka uputi idealan centaršut, a ja zakasnim na loptu! Tada mu podignem palac u znak zahvalnosti i potvrde da je do mene.

Prati Vas sjajna atmosfera, negujete kolektivni duh, koliko je to bitno za uspeh?

– Najvažnije je da kod nikog od igrača Zrinjskog nema sujete. Shvatili smo da samo zajedno možemo do cilja i to smo pokazivali na terenu. Naši rezultati nisu slučajnost. Pogotovo sjajne igre u Evropi.

Konkurencija u Ligi konferencija je bila žestoka: Aston Vila, Legija Varšava i AZ Alkmar, je li moglo bolje?

– Možda jeste, ali nismo tužni. Pobedili smo Holanđane na startu takmičenja, u poslednjem kolu sa Englezima igrali nerešeno kod kuće. Na Vila Parku smo u „debeloj” sudijskoj nadoknadi primili gol i izgubili 0:1. Možda smo malo podbacili u duelima s Poljacima, pogotovo kod kuće. Ali sve ovo je za nas bilo jedno veliko iskustvo, postali smo prvi klub iz BiH koji je zaigrao u grupnoj fazi jednog takmičenja pod okriljem UEFA. Najvažnije je da smo pokazali da se nikog ne plašimo i da sa svima možemo da igramo ravnopravno, bez prevelikog respekta. Bio je ovo naš treći pokušaj da se domognemo grupne faze i sreća nas je pogledala. Ni finansijski deo nije zanemariv.

U prvenstvu je Zrinjski posustao, banjalučki Borac zimuje sa sedam bodova prednosti. Je li to bio pad zbog obaveza u Evropi?

– Još uvek prvenstvena trka nije završena, mada je prednost Borca ozbiljna. Naravno da ćemo se boriti, kao i u Kupu BiH. Branimo duplu krunu iz prošle sezone. Upravo će moj matični klub biti naš najveći konkurent, mada ne bih otpisivao ni Sarajevo, pogotovo Velež. Proleće će da bude jako zanimljivo.

Kakvi su dalji planovi Nemanje Bilbije?

– Prvo želim da se dobro odmorim posle naporne sezone. U krugu porodice koja mi je najveća podrška provešću Novogodišnje i Božićne praznike. Kako sada stvari stoje i dalje ću nositi dres Zrinjskog, iako imam neke ponude iz regiona, opet su se javili i klubovi iz Južne Koreje. Nisam ostao neprimećen (ponovo smeh).

Kako bi se Nemanja Bilbija snašao, recimo, u Crvenoj zvezdi?

– O Zvezdi se ne trebaju mnogo trošiti reči, svi vrlo dobro znamo o kojem i kakvom se klubu radi. Da otkrijem malu tajnu, bilo je nekih interesovanja, ali do realizacije saradnje nije došlo. Ne sećam se sada tačno kako je došlo do te priče, ali su mi u Zrinjskom rekli da su se raspitivali za mene sa „Marakane” putem nekih prijatelja.

A Partizanu?

– Brat blizanac Crvene zvezde, uz zagrebački Dinamo i splitski Hajduk vodeći klub na ovim nekadašnjim jugoslovenskim prostorima. Institucija. Mi, Zrinjski smo odmah uz bok “velikoj četvorki”, čiji pozivi su čast za svakog igrača, jer smo se u Bosni i Hercegovini izborili za poziciju broj jedan ispred sarajevskih večitih rivala. Čisto, po zaslugama! Da ne budem neobjektivan, možda smo po organizaciji i treći na toj tabeli, odmah iza Zvezde i Dinama.

Ali, Vi ste, još kao mlad igrač, sa svega 19 godina zaigrali u crveno-belom dresu, novosadske „stare dame”?

– Vojvodina je jedan lep deo moje igračke karijere u kojoj sam se očvrsnuo. Iako su mi mnogi govorili da sam napravio grešku, smatrao sam suprotno. Stekao sam veliko iskustvo na „Karađorđu”, upoznao i elitni rang Srbije. Bile su to tri lepe godine u Novom Sadu. Rado se sećam nastupa za Vojvodinu koja je, po imenu, renomeu i ugledu odmah iza Zvezde i Partizana.

Split je bio promašaj, a Južna Koreja?

– Nažalost, RNK Split je jedini klub u kojem nisam uspeo da zatresem mrežu protivnika, da se upišem u strelce kao njegov član. U Južnoj Koreji me je mučila povreda, ali sam ostavio i tamo trag. Međutim, borio sam se s nostalgijom. Kada je usledio poziv Zrinjskog nisam mnogo razmišljao jer sam iz Mostara i otišao u Aziju. Još jedno ogromno iskustvo.

Iako trpite veliki broj duela, grubosti protivničkih defanzivaca, povrede su Vas zaobilazile?

– Žilav sam ja na terenu, onako grmečki. Mislim da kada imaš pošten i odan odnos prema fudbalu on te nagradi, Onaj odozgo pogleda, da ti da uživaš u tome što voliš i radiš iz ljubavi. Mislim da sam kao čisti profesionalac zaslužio da me povrede zaobiđu.

Na kraju, nezaobilazno pitanje je Borac  hoće li se jednog dana Nemanja Bilbija vratiti na banjalučki Gradski stadion?

– Možda, Borac je moj klub u kojem sam ponikao, naučio da igram fudbal. Bilo je određenih kontakata i u prošlosti, ali nije se dalo, nisu se poklopile stvari. Borcu želim sve najbolje, a kako se ono kaže, obično se igrači vraćaju da završe karijeru tamo gde su je i počeli.