Dupla sreća Ilića

Nemanja i Vanja Ilić – rođena braća, reprezentativci Srbije, kapiteni Tuluza i Šartra, ponovo su junaci naše Božićne priče.

Bili su to i pre tri godine uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika, kad se Srbija spremala za start kvalifikacija, takođe za Evropsko prvenstvo, prve ispite sa tada novim selektorom Tonijem Đeronom. Leva krila izostala su tad, prvi put za poprilično godina reprezentativnog staža, iz najlepšeg razloga – očekivali su prvence Mateo i Viktora rođene dan za danom.

Srbija je tada pobedila i remizirala sa Francuskom, 20 dana kasnije polufinalistom na Svetkom prvenstvu u Egiptu...

Sad, tri godine kasnije, Srbija se sprema za Evropsko prvenstvo, naravno da su obojica neizostavni deo tima, Nemanja kao kapiten. U međuvremenu porodica se proširila za još dva člana, Nemanja je pre četiri meseca dobio sina Luku, a Vanja u martu kćerkicu Taru...

Prisetili su se obojica tog Božića u „korona uslovima”. Priznaju, da je bilo neobično što nisu na terenu, ali ne žale...

- Ne, bila je to dupla sreća, mada napetije nego kad smo na terenu – kažu uglas.

Pre nego se razviju rukometne teme, shodno prazniku, govorimo i o onom delu života van terena.

Kako funkcionišete u „proširenom” sastavu, šta je donelo roditeljstvo?

- Nema veće sreće, pogotovo sad sa dvoje dece. Jeste teško, umoriš se, a opet si prepun snage i energije. To je taj roditeljski osećaj. Kad dođem mrtav umoran i vidim njih dvoje, opet sam spreman na „igranku” dva, tri sata – kaže mlađi Ilić.

- Da, da ništa čoveku nije teško – saglasan je i Nemanja.

Kakvi ste očevi, strogi ili popustljivi?

- Ja nisam, jer supruga često ostaje kod kuće sa njima i teško joj je da ona bude stroga. Mora da ima neko ko će reći i „ne može” – iskreno će Nemanja.

Za šta to obično kažete i da li se setite detinjstva kad su vama nešto branili?

- Može sve, ali ima granice – opet će Nemanja, a Vanja dodaje:

- Iz ovog ugla gledano svesni da je to „ne može” bilo i za naše neko dobro. Kad si dete to ne shvataš, a sad gledaš na to kao na nešto što je dobro i za decu da se ne navikavaju da imaju sve.

Vaša imaju privilegiju da su tate popularne, reprezentativci, kapiteni?

- To jeste – kaže Nemanja – Mada, mali su još... Svesni su, naravno, čime se bavimo, idu na utakmice, ali ne toliko i da li smo popularni ili ne. Na sreću, imamo našu mamu, njihovu baku, pa kad porastu, mogu da vide šta smo sve radili, jer ona svaki članak i fotografiju iz novina iseče, zalepi u svesku, sačuva. To i dalje majka radi, a supruge Dunja i Aleksandra, su „digitalna verzija”, one prave fotografije, a majka lepi. Hvala joj na tome. Jednog dana će to sigurno značiti i nama i deci .

Prelistavate li to nekad zajednički?

- Retko. Manje vremena i provodimo kod kuće. Sad smo bili samo dva dana. Od priče i igranke sa decom nismo ni stigli.

Kad se skupite svi zajedno, zaželite se jedni drugih, vi sami ste na 600 kilometara udaljenosti u Francuskoj, uželite se roditelja, baba i deda unučića, kako izgledaju ti dani kad dođete u Srbiju?

- Mislim da se mi više uželimo roditelja – ističe Nemanja.

- I oni jedva čekaju da dođemo, mada nas i posećuju, ali ne viđamo se baš često, tako da nam je svaki trenutak dragocen – dodaje Nemanja.

- Kad smo mi u reprezentaciji, supruge su zadužene da posećuju bake i deke. Sa naše strane, deca imaju i prababu, Vanjini sa suprugine strane dve prababe i pradedu, a sa moje pradedu. Za te familijarne odnose su supruge zadužene.

U Francuskoj ste se već odomaćili, već izgradili pozicije, obojica ste kapiteni – Nemanja Tuluza, Vanja Šartra. Nemanja je prvi strelac Lige...?

- Ovo je 11. sezona, a produžio sam na još tri, tako da će biti ukupno 15. Supruga radi, sin ide u vrtić.... Grad je super, imamo sve što nam je potrebno osim što smo daleko od familije, ali izabrali smo taj put, ne žalimo se.... Imamo i video pozive, pa nadoknadimo tu fizičku odsutnost – prenosi Nemanja.

Vanji je peta godina u Šartru, a ima još dve ugovora. Da li ste izabrali pravu ligu za vas?

- Kako da ne, i ligu i kvalitet života – potvrđuje stariji Ilić, a mlađi nastavlja priču:

- Kad sam došao u Šartr potpisao sam godinu plus godinu, da vidim kako i šta i na kraju ostao...

Igrate na istoj poziciji, još od dana kad ste u Partizanu delili mesto na levom krilu, pa i u reprezentaciji od početka ste govorili – ima mesta za obojicu. Ima li ponekad nadmetanja?

- To je zdrava konkurencija, dobro je za celu reprezentaciju – saglasni su obojica. - Kad se u kontinuitetu igraju tri utakmice u šest dana dobro je da svako ima svoju ulogu.

Kad god igrate jedan protiv drugog privlačite pažnju?

 - Želite da znate skor? – pita Nemanja.

- I ne mora...- blagog osmeha će Vanja.

- Od deset utakmica jednom je pobedio i jednom je bilo nerešeno. Možda sam neki remi zaboravio, ali to je to – zadirkuje malo Nemanja.

Znači, zna se ko je stariji?

- Bilo bi glupo da je drugačije... Njih ima koliko hoćeš sad u Šartru, Ilija, Bomaštar, Kolaković, a ja sam sam. Svi hoće da se klade u neke večere, ali ih spasavam da ne plaćaju...

Vanja stoički podnosi zadirkivanje:

- Desiće se jednom i da pobedimo.

Ipak, se niste pokajali što igrate na istoj poziciji?

- Ne – kažu uglas – Naravno da bi bilo bolje da možemo da igramo zajedno...

- Ja ne bih ništa menjao – nedvosmislen je Vanja.

Vrhunac Nemanjine karijere je svakako odlazak u slavnu Barselonu 2019?

- Svakako. Jeste bilo šest meseci, ali je bilo fantastično. Taj klub zaista volim. Od malih nogu Vanja je navijao za Real, ja za Barselonu. Kad sam došao tamo već sam poznavao neke igrače, bilo mi je lako da se uklopim, grad je fantastičan, klub organizovan.... Mislim da od toga nema bolje. To jeste stvarno vrhunac svega, igrao sam fajnal-for Lige šampiona koju nažalost nismo osvojili, ali je neverovatno iskustvo i treba ga doživeti.

Vanja je ponosan na brata i zbog tog dostignuća:

- Koliko je on bio srećan, toliko sam i ja jer znam koliko mu je to značilo. Ispunio je jedan od dečačkih snova. Njegova sreća je i moja sreća. Krivo mi je što nema Real Madrid u rukometu, pa da smo odigrali neki „el klasiko”. Zahvalan sam i što sam imao prilike da igram protiv njega tad, u dresu La Riohe, i „otkinuo” sam im bod...- priseća se mlađi Ilić.

- Na polusezoni smo već bili osvojili titulu i onda sam bratski dao bod... – šali se opet Nemanja.

Da li među vama postoji i taj takmičarski odnos, kako se začikavate, brojite pobede?

- To on broji, ja ne, ali to je zato što pobeđuje – kaže Vanja - Da je obrnuto, verovatno bih brojao i ja. Često nas to pitaju i u Francuskloj pred naše utakmice. Svaki put kad igramo protiv Tuluza, znam da sam ja taj koji najavljuje utakmicu. Šalu na stranu, zadovoljstvo je gledati ga kako igra, šta radi. Ugledam se na njega. Ostavio je veliki trag u Francuskoj... Na utakmici, naravno dajem sve od sebe da budem bolji. Onako, gledamo se po dijagonali... Često mi u toku utakmice da savet ili skrene pažnju na nešto. Malo njih ima privilegiju da igra sa rođenim bratom ili protiv njega... U Francuskoj smo to Karabatići i mi. Ima „bockanja” pre utakmice, ali za vreme meča svako gleda svoje.

Padne li po koja opklada?

- Uglavnom u večere ili ručkove. Kad smo bili manji da mu nešto donosim, odem u prodavnicu... Tipična priča mlađeg brata...Mada, nije previše zahtevan, poštedi me. Ja njega nisam imao previše prilike da „maltretiram”, ali hoće da posluša.

Da li ste bliskiji od kako ste u inostranstvu?

- Oduvek smo bili bliski – priča Vanja.

- Odrasli smo u istoj sobi, od početka smo upućeni bili jedan na drugog. Kad je Nemanja otišao nije se mnogo toga promenilo, osim što sam dobio sobu za sebe...

Ko je mirniji, a ko temperamentniji?

- Mislim da je to očigledno – opet prvi odgovara Vanja. - Nisam ista osoba van i na terenu. Sigurno je Nemanja malo staloženiji.

- To dolazi s godinama – priključuje se razgovoru ponovo Nemanja.

Nezaobilazna tema je naravno i reprezentacija. Srbiju za nekoliko dana očekuje Evropsko prvenstvo (10-28. januar) u Nemačkoj, na kome su olimpijske kvalifikacije proklamovani cilj. Nemanja je već čitavu deceniju, od Svetskog prvenstva u Španiji 2013.deo državnog tima, Vanja od Evropskog šampionata u Hrvatskoj 2018... Nemanja je zbog povrede mišića preskočio turnir u Špaaniji, ali će se već na na Badnji dan priključiti saigračima u Barseloni, odakle Orlovi i idu za Minhen.

Već ste prekaljeni, svašta ste prošli?

- Srećni smo i i zadovoljni, uvek kad smo u reprezentaciji. Ovo je prvi put da su „Nemci” završili ranije i da počinjemo pripreme svi od početka, što menja stvar i olakšava sve. Forma se doteruje. Važan je tajming – kapitenski smireno će Nemanja.

Nemanja malo „spušta loptu”:

- Imamo kapacitet da pobedimo sva tri protivnika iz grupe – Island, Mađarsku i Crnu Goru. Međutim, saigračima sam rekao da ne volim što se već govori o kvalifikacijama za Olimpijske igre, a nismo još ni počeli Evropsko prvenstvo. Ne bi trebalo tako, već od utakmice do utakmice, da tražimo najbolji mogući plasman. Ako nas to odvede u kvalifikacije, divno, ali nećemo da se zaustavimo tu...

Saglasan je sa tim razmišljanjem i Vanja, uz opasku da se ne bave mnogo očekivanjima ili komentarima javnosti:

- Ne, ne obaziremo se na komentare, naučili smo da nas ne dotiču. Znamo šta zajedno proživljavamo i to je jedino važno. Znamo naš „mali krug velikih ljudi”, do čijeg nam je mišljenja stalo i jedino je važno da smo čisti pred njima. Svakako da bi kruna ove generacije bila da se kvalifikujemo – kaže Vanja, a Nemanja umesto zaključka dodaje:

- Niko to ne želi više od nas.