Beogradski Zmaj sa srcem zvezdaša

Šta je potrebno da postanete vrhunski fudbalski trener? Nasleđeni gen, podrška porodice, ambicija, posvećenost, primena pedagogije, hrabrost, ljubav prema igri, spremnost i sposobnost da učite i iz drugih sportova...?

Ako sledite primer Marka Savića, mladog stratega koji sa Voždovcem, najmlađim timom Super lige, bezbrižno zimuje i sa pokrićem sanja o Evropi, odgovor je – sve navedeno.

- Pokojni otac Aca bio je profesor u školi, ali i amaterski fudbaler i trener. „Inficirao” me, vodio i na utakmice. Otkad znam za sebe, lopta mi je bila jedina igračka, krenuo sam i da treniram, u Zvezdi – počeo je priču Marko Savić.

Otkud baš Zvezda?

- Otac i deda bili su zvezdaši, sa majčine strane - sve partizanovci. Ja sam, eto, prevagnuo na crveno-belu. Išao sam na selektivne utakmice, uzeli su me u predpetliće na Marakani, gde sam ostao pet godina.

Kakva su vam sećanja?

- Fenomenalna, tu mi je možda i usađena ljubav prema ovom poslu, trenirale su me legende - pokojni Dakić i Toma Milićević. Iako nisu vodili moju generaciju, tu su bili i Kule Aćimović i Dule Savić, Pižon je bio kratko, pa prešao u prvi tim. Sa klupa su komandovali bivši igrači, doprineli da iz moje generacije 1984. izađe možda i najviše prvotimaca. Bio sam dovoljno talentovan da budem u Zvezdi, ne i da dođem do tog statusa.

Šta ste posebno cenili kod pomenutih trenera?

- Veliku dozu ozbiljnosti i sposobnost da razumeju decu, posle i starije momke. Bili smo profesionalci već sa 11, a da niko nije pominjao tu reč. Ostale su mi urezane reči Tome Milićevića da „jednom kad si igrač Zvezde, ceo život si igrač Zvezde”. Govorio je i da „nisi igrač Zvezde samo na stadionu, već i u školi, gradu...” Predstavljamo je uvek i svuda. To je naša privilegija i obaveza, proizvod vaspitanja na kojem sam beskrajno zahvalan. Nema cenu.

Posle Zvezde...?

- Sa nepunih 17 otišao sam u OFK Beograd, bio u Železniku, za seniore debitovao u Obiliću, pa krenuo put Bugarske, u Rilski Sportist i Spartak iz Varne, međutim... Karijera nije išla po planu, povrede su činile svoje, sa 25 stavio sam tačku.

Odmah ste uplivali u trenerske vode?

- Imao sam na kratko dilemu, ali me je Nikola Jelić, prijatelj iz detinjstva i nekadašnji trener, sad direktor Zvezdine škole, nagnao da probam. Otišao sam kod njega, tad u Žarkovo gde je radio sa mojim ocem i već na prvom treningu osetio... To je to! Preuzeo sam mališane do pet godina i uporedo dalje edukovao.

Iz Žarkova ste, na poziv Jelića, otišli i u Krasnodar?

- Da. Zadržao sam se dve godine, pa zbog bolesti oca vratio u Beograd, stigao prvi put u Voždovac. Desetak dana bio sam i u Zvezdi, turbulentan period koji ne bih apostrofirao. Na poziv Aleksandra Rogića da mu budem pomoćnik otišao sam u Levadiju. Podigli smo pehare Kupa i Superkupa, pre nego što sam preuzeo omladince Zmajeva i kratko pomagao Jovanu Damjanoviću u prvom timu, tokom korone.

Sledio je i povratak u Levadiju, prvi posao na mestu šefa struke - iz snova?

- Osvojili smo sve, oba kupa i prvenstvo, pa je stigla i treća pozivnica sa krova, za prvi tim. I, evo me.

Šta vas je prvi put privuklo u Braće Jerković?

- Peđa Ranđelović, prijatelj iz Krasnodara, zaposlio se u Omladinskoj školi Voždovca i rekao mi da je dobar projekat, tada sa Damjanovićem u ulozi sportskog direktora. Našli smo se na istim talasnim dužinama i preuzeo sam generaciju 2001, koja me „prati” sve vreme - i danas. Neki od momaka koji su sve vreme bili tu i probili se u prvi tim su Dragan Stoisavljević, Marko Ivezić, Edin Ajdinović...

Drugu godinu u nizu najmlađi ste tim lige?

- Takva je strategija kluba, mladih igrača nikad se nisam plašio. Imam i tu sreću da sliku o kvalitetu ovih dečaka nosim iz mlađih kategorija, otud i vera da možemo nešto da napravimo. Do sada ih je 15 debitovalo u Super ligi, što je posebno zadovoljstvo.

Sve uz budžet koji ne spada u više?

- Mislim da je najniži u ligi, ali je organizacija evropska. Rukovodstvo ima ideju, štab čine momci sa iskustvima iz Zvezde i Partizana, što omogućava laku i brzu selekciju, bez mnogo novca. Uslovi su odlični, spremnost da mnogo mladih stavimo u isto vreme je naš veliki adut, a poznato je i da se ovde, u dan, dobija sve što se potpiše! Nema haosa, odskakanja, ni panike.

Koliko vam, u radu sa timom punim bonusa, znači što ste i sami veoma mladi?

- Sa 39 ja sam, zapravo, jedan od starijih u štabu! Nije nam teško da se poistovetimo sa igračima. Živim čak u ubeđenju, možda iluziji, da ću i kao stariji trener imati razumevanja. Valjda ne grešim.

Za ljude koji prate Voždovac, prva asocijacija beskompromisno napadački pristup, ofanziva kroz posed, kakvu i vi gajite?

- Ubeđen sam da ovaj stil donosi rezultat. Krasio je Levadiju dok sam sa njom, kao najiskusnijim timom u Estoniji, uz 71 odsto poseda osvajao triplu krunu, u eri kad je Flora pobeđivala Partizan u Evropi. Sad krasi najmlađi tim Super lige Srbije. Godine mi nisu važne. Ovakav stil daje mi samopouzdanje i kad bodovi izostanu. Od njega nikada ne odstupam.

A, ko je Marko Savić van terena?

- Oženjen sam Draganom, profesorkom srpskog jezika, sa kojom imam sina Miloša (6) i kćerkicu Taru (4). Porodičan čovek.

Zajedno ste, prilikom fudbalskih putovanja, menjali sredinu?

- Oni su se nameštali gde sam ja. Nije bilo uvek jednostavno, ali je nosilo benefite. Sin je već sa četiri godine govorio engleski, srpski i ruski, kćerka išla u ruski vrtić, spoznali različite kulture, izgradili se mnogo više nego ja u njihovim godinama.

I Miloša privlači „bubamara”?

- Vrlo je inteligentan, možda ne toliko sportski tip, ali i on i Tara još su mali. Zajedno sa suprugom ne propuštaju mečeve na krovu, kad god mogu pridruže se i majka i sestra. Kao i kad sam igrao, vole da dođu, i ja volim da su tu. Ogromna su podrška.

Fudbalski gen, definitivno, nije jedini?

- Osim oca, iz sveta prosvete su i majka, ujak i deda, čak je i supruga profesorka. Sigurno mi je i to što sam okružen pedagozima pomagalo u karijeri. Istovremeno, opet pored oca, dobar amaterski igrač bio je i stric Žikica. Sve ima svoje. Čak mislim da mi je otac postao trener jer je u meni video potencijal. Radio je u Kneževcu, bio posebno vičan mlađim kategorijama. Zahvaljujući njemu, o trenerskom poslu imao sam i bogato predznanje, upijao. Slično nam je i opredeljenje.

Ofanzivnom trenerskom potpisu kumovalo je i to što vam je otac bio napadač, a vi prednji vezni?

- Biće da je tako, utoliko pre jer sam bio odličan tehničar, igra s loptom bila mi je glavni adut. Kad dodamo tu i Zvezdu, gde napad „mora da bude”, ishod je očekivan.

U slobodno vreme...?

- Mnogo volim da igram i gledam košarku, toliko da Evroligu uvek biram pre Lige šampiona! Posebno obožavam trenere, ne propuštam seminare i dokumentarce o Željku, Dudi, Kariju Pešiću...

Da li se i njihova znanje mogu „presaditi” na travnatu podlogu?

- Vrlo lako! Jedno se igra rukama, drugo nogama, gotovo sve ostalo se može „seliti” između sportova, maltene „kopi-pejst”. Pravila su drugačija, ali se zna da je igra „čovek na čoveka” uzeta iz košarke, zonska odbrana iz rukometa, da su vođenje grupe i psihologija gotovo isti...

Šta biste vi, najradije, preneli drugima?

- Voleo bih da kažem da, iako sam sina tri minuta posle rođenja učlanio u Zvezdu... Nikad, ni u jednom sportu, nije bilo da nisam navijao za Partizan u Evropi. I to baš! Naravno, ako igra protiv Kragujevčana, ja sam zbog Zvezde za Radnički, ali bez negativnih osećanja. Nažalost, kod dela ljudi su se rodila, počeli su da vole svoj klub tako što mrze drugi. To je katastrofa! Ljubav prema Zvezdi ne stavljam na kantar, niti može da se izmeri, ali uvek izuzetno poštujem crno-bele. Partizan je gigant, to uvek hoću da podvučem – poentirao je Marko Savić, elokventni, neposredni, direktni predstavnik talentovanih, a već uspešnih, mladih trenerskih snaga, sposobnih da unesu promene u fudbal, te pozitivne vrednosti, ako je sreće, preliju van okvira pravougaonika.