Jahorinski vuk u srcu Beograda

Radna godina Dragana Vuka Markovića ne traje kao kod ostalih sportista, ograničena je na 330 dana! Ceo jun i početak jula provodi na plaži, a ostatak kalendarske godine, po običaju, rezervisan je za fudbal i snoubord.

Krajišnik rođen prvog dana jula 1990, nosi dres Prve iskre, a jedan je od retkih sportista sa dva imena.

- Otac Radan, inače Sarajlija, i majka Višnja, rođena Banjalučanka, nisu mogli da se dogovore oko imena, pa su mi dali dva. Došao sam na svet u Banjaluci, lepom gradu na Vrbasu, a sa tri meseca odneli su me na olimpijsku lepoticu Jahorinu. Odatle sam se preselio u Beograd, na Tašmajdan, sećam se da sam te godine slavio četvrti rođendan – kaže stameni Krajišnik, vičan fudbalskom nadmudrivanju, ali i čarolijama na snegu.

Sportski gen nasleđen je od oca.

- U njemu je i ljubav prema Partizanu. Otišao sam kasnije u OFK Beograd, tada mi je trener bio Dževad Prekazi i mnogo me naučio. Put me dalje vodio do Zvezdare, Mačve, pa Prve iskre. Sad sam u Bariču, mladi i perspektivni ljudi predvode klub, Bojan Vujinović i Miljan Bućković. Najveći trag ostavila mi je Zvezdara, mada mi je Partizan druga kuća. Iza južne tribine u Humskoj počeo sam da jurim za loptom. Od Prekazija sam najviše naučio, vozio me svaki dan sa treninga kući, pa je produžavao na Dorćol. Išao sam u OŠ Vuk Karadžić, odrastao sam na Tašu, svraćao rado i na Dorćol. Drugarima, prijateljima i rodbini često se hvalim da sam jahorinski vuk u srcu Beograda.

Setio se u trenutku i Blaža Bulatovića, mladog i ambicioznog trenera, sina legendarnog generalnog sekretara FSJ, Branka.

- Sarađivali smo u Prvoj iskri i Zvezdari i mogu da ga nazovem fudbalskim bratom, stariji je od mene devet godina. Igram na poziciji štopera ili zadnjeg veznog, od sedme godine, kad sam počeo da treniram. Zbog oca venama teče crno-bela krva.

Nadam se da će Partizan biti šampion, vraćaju se dani pobeda.

Misli je još jednom usmerio i ka „provincijskom Urugvaju“, kako se nekad govorilo za Mačvu.

- Zadržao sam se u Šapcu samo pet meseci, ali stekao sam dragoceno iskustvo, prijatelje, iako nisam mogao da se pohvalim minutažom. Iz Šapca sam krenuo ka obrenovačkom kraju, u Barič.

Dragan Vuk Marković spojio je ljubav prema fudbalu sa zadovoljstvom – snoubordom.

- Deset godina bavim se ovim divnim sportom, a svaku zimsku pauzu koristim da radim kao instruktor, vršim obuku na Jahorini, prenosim ljubav na početnike. Za ljude koji ne znaju mnogo o mom drugom zanimanju, da pojasnim da je to skijanje, kao na surf dasci ili skuteru, sve se odvija na snegu i može da se vozi i na veštačkoj podlozi, kao što je fudbal moguće igrati na prirodnoj i onoj drugoj travi.

Naglasio je da ga borbe za medalje nikad nisu zanimale.

- Na takmičenja nisam išao, više vozim za svoju dušu. Obično vozim van staze, po šumi i znam gde se nalazi svako drvo na Jahorini, samo ne znam koliko godina ima. Vozim zatvorenih očiju, a odatle i nadimak Jahorinski vuk. Dobio sam ga po maskoti ZOI u Sarajevu 1984. godine, deceniju i po pre nego što sam se rodio. Padova nije bilo, ali krio sam od trenera da se bavim snoubordom, zbog eventualnih povreda.

Podjednako dobro se snalazi na snoubord dasci i na zelenom pravougaoniku.

- Sneg mi je prirodnija sredina, a uživam i na travi. Fudbal volim, pogotovo kad mi je dan protivničke igrače stavljam u džep. Zadovoljan sam razvojnim putem, jer sam od rođenja spojio zdravlje, sport, prirodu, a tu je i društvo. U zdravom telu je takav i duh, mada je danas sve manje zdravog odrastanja. Dok budem mogao na noge, neću da se razdvajam od lopte, fudbalskih drugova, brojnih prijatelja u sportu, a tokom hladnih dana, od surfovanja na dasci, skejtu namenjenom za izazove na belom pokrivaču – istakao je Dragan Vuk Marković.