Hvala Borcu za sreću u Zvezdi

Vinko Marinović bio je adut odbrane u matičnoj Kozari iz Gradiške, afirmisao se u banjalučkom Borcu, dok je u Crvenoj zvezdi doživeo igračku slavu koja ga je odvela u belgijski Žerminal Beršot. Posle povratku, tragajući za klubom gde će da završi bogatu karijeru odlučio se za komšijske Laktaše, 2007. postao je prvak Republike Srpske i izborio istorijski plasman u Premijer ligu BiH.

Marinović je sada jedan od najcenjenijih trenera u regionu, kolekcionar trofeja, čovek koji pleni mirnoćom i sigurnošću, teško je na njegovom licu videti bilo kakvu emociju, bez obzira da li klub gubi ili pobeđuje.

– Ko sa takvom filozofijom prilazi fudbalu i u njemu živi amortizuje neverovatan stres i suzbija strast koje ova igra sa sobom nosi. To je moj odbrambeni mehanizam, ali samo spolja, iznutra buktim – kaže Vinko Marinović, šef stručnog štaba Borca.

Banjalučani su jesenji prvaci, prešli su više od polovine puta do treće titule u Premijer ligi BiH.

– Zadovoljni smo urađenim, zimujemo na tronu, sa sedam bodova ispred šampiona Zrinjskog i na dobrom putu dmo da se u maju radujemo još jednoj tituli. Bila bi to velika stvar, pogotovo učešće u kvalifikacijama za Ligu šampiona, jer donose mnoge pogodnosti za nastavak evropskog bitisanja. Znamo da će biti teško, ali spremićemo se za sve izazove i iskušenja. Bodovna prednost nije ni beznačajna, ali i ne mora ništa da znači, pa u prolećnu sezonu i preostalih 15 kola ulazimo kao da smo sa rivalima u ravni. Hrabre jesenje igre i daju za pravo da budemo optimisti. Nanizali smo 17 prvenstvenih utakmica bez poraza, to nije mala stvar.

Bio je prvak s Kozarom u Republici Srpskoj, pa sa Zrinjskim i Sarajevom u eliti BiH, na redu je trijumf i s Borcem.

– Titula s Kozarom bila je moj trenerski početak, u Borcu sam već jednom bio na klupi, ali nisam se radovao trofeju, verujem da sada hoću. U Zrinjskom sam napravio iskorak u trenerskoj karijeri i već tada, pre deceniju, udareni su zdravi temelji u klubu koji i sada donose uspešne rezultate, a „plemići“ su izrasli u vodeći klub BiH. Na Koševu sam potvrdio primat u prvenstvu. Gde god sam bio ostavio sam trag, bila su to lepa iskustva, baš kao i pozicija selektora mlade reprezentacije BiH do 21 godine, između posla u Mostaru i Sarajevu. Sada sam u Borcu sa željom da nastavim niz trofeja. Čvrsto verujem da hoću i da mogu Banjaluci da donesem  titulu.

Sanja uspeh s Borcem, ali ima i još nekih trenerskih želja i ciljeva.

– Svaki trener, pogotovo koji je igrao u tom klubu, želi da sedne na klupu Crvene zvezde, nesumnjivo najvećeg kluba na našim prostorima. Zvezda je moj san! Bila bi to kruna trenerske karijere. Ko zna šta donosi budućnosti, možda se san i pretvori u javu.

Mediji su pisali da je bio među kandidatima kad je odlazio Vladan Milojević.

– Stalno sam u kontaktu s ljudima u klubu, imam mnogo prijatelja, svaki put kada mi profesionalne obaveze to dozvoljavaju skoknem do Beograda i posetim „Marakanu“. Doći na stadion „Rajko Mitić“ i trenirati Zvezdu najveće je priznanje za trenera. Volim da dođem u Beograd jer se osećam svoj na svom.

Bio je kapiten Zvezde, specijalista za izvođenje slobodnih udaraca, davao i golove u crveno-belom dresu.

– Borac me lansirao u orbitu jugoslovenskog fudbala i doživeo sam čast što sam imao priliku da igram u crveno-plavom dresu. Bila je to moja odskočna daska, a prelazak u Crvenu zvezdu smatram krunom karijere. Radio sam najbolje što sam znao i umo, odricao se svega da uspem i stigao sam do priznanja – kapitenske trake. Ostvarila mi se jedna od najvećih želja, „Marakana“ je najlepša destinacija u kojoj sam fudbalski boravio.

Izdvojio je i jedan gol u dresu Crvene zvezde:

– Pogodio sam mrežu Hartsa u Ediburgu i to nam je omogućilo prolazak dalje u Evropi, do antologijskih utakmica protiv Kajzerslauterna i Barselone. Moja generacija Zvezde ostala je upamćena po tim susretima. Sjajan ambijen, a mi mladi, poletni, željni dokazivanja, slave prethodnih generacija… To retko ko doživljava. Drag mi je i gol protiv Meca u KPK, kad smo eliminisali Francuze. Bile su to godine odmah posle višegodišnjih sankcija, kao klub smo se vraćali na veliku pozornicu.

Ostala je, ipak, jedna neostvarena želja u dresu Crvene zvezde.

– Igrao sam na poziciji štopera i nisam davao mnogo golova, ali znao sam da odem u protivnički šesnaesterac i pogodim mrežu. Žao mi je što nisam uspeo da se upišem u strelce u večitom derbiju, da savladam golmana Partizana. I sada kad se setim tih utakmica sa crno-belima, sve mi je više krivo što to nisam uradio, bio bi to dodatni pečat uspeha u  igračkoj karijeri.

Posle inostranstva, karijeru je završio u Laktašima.

– Svaki fudbaler, kad oseti da se bliži kraj karijere, vraća se kući. Izabrao sam Laktaše i kao kapiten postao sam šampion Republike Srpske, to je bila prva igračka titula. Bila je to sjajna generacija, sa Darkom Ljubojevićem sam zajedno iz Borca prešao u Zvezdu, pa Siniša Đurić, Nenad Studen, Željko Sekulić, Nikola Ilić, Marko Tešić, Miljan Bajić, Zlatko Đorić, golman Siniša Mrkobrada… Trener je bio Vlado Jagodić, a imao sam 37 godina. Onda sam u Kozari, u kojoj sam krenuo u ovu priču, počeo i trenersku karijeru – rekao je Vinko Marinović, trener Borca.