Treća sreća i povratak posle decenije

(Specijalno za Žurnal iz Beleka)

Niška deca za niški klub, ukratko! Napadač Stefan Vukić svakako je deo ove priče Radničkog. Kući dolazi u momentu kad su ekipi neophodni i bodovi i golovi, a to je za njega samo još jedan od izazova.

- Sazreo sam. Kao igrač sam u najboljim godinama i mogu da doprinesem ekipi. Vratio sam se u pravo vreme na Čair, bez obzira na plasman. Na nama je sada da ispunimo cilj i podignemo se na tabeli – kaže novi ofanzivac superligaša sa Čaira.

Nišlijama je nedostajala efikasnost u proteklom periodu i nekako je u većini slučajeva izostajala dobra završnica. Jedan od zadataka Vukića biće da to promeni.

- Ide stalno priča o brojanju golova, ali mi napadači ih nećemo brojati. Naravno da je zadatak svakog od nas da daje golove, ali tu smo zbog nekih drugih stvari, pre svega uvek moramo da gledamo  interes kluba, koji uvek mora biti ispred ličnih ciljeva.

Sudbina je htela da se Vukić u Radnički vrati posle jedne decenije. Profesionalni ugovor potpisao je pre deset godina, ali tada, kao mladi igrač nije uspeo da se probije do prvog tima.

- Sigurno da je bio gorak ukus u ustima. Ostaje žal, ipak je san svakog mladog fudbalera da zaigra za prvi tim. Prošao sam sve mlađe selekcije, priželjkivao da dobijem šansu u seniorskom timu.  Možda tada nije bilo vreme da debitujem, ko zna zašto je to dobro. Proradio je sportski inat u meni, želeo sam da dokažem da su možda pogrešili, nikada nisam pomišljao da odustanem. Verovao sam u sebe, da će se sve namestiti i vratilo se. Spojili smo se na kraju ili novom početku.

Put do kuće vodio ga je i preko srpskoligaša Sinđelića, Car Konstantina, Budućnosti iz Popovca, Dunava iz Prahova, a sada sa dosta emocija govori o svemu što je prošao. Za razliku od današnjih klinaca, njegova generacija na kaljenje je išla bez pogovora.                       

Uzlaznom putanjom karijera je krenula odlaskom na sever zemlje, gde je bio igrač Srbobrana, Budućnosti iz Prigrevice, Odžaka. I dok mnogim igračima prija vreo južnjački temperament, jedan Nišlija morao je da ode u mirnu Panonsku nizuju da bi se istakao.

- Nisam ja ciljano tražio da idem gore, jednostavno put me vodio tamo, bio sam veoma mlad i nije mi bilo teško da odem od kuće. Rizikovao sam, jer sam uvek tačno znao šta želim. Tu sam veoma ponosan na sebe. Sve se namestilo, a tako je kad si pošten, uvek ti se vrati.

Dobre igre u Zlatiboru, preporučile su ga TSC-u, a vojvođanska karijera, nastavljena je u Novom Sadu, na Karađorđu, odakle je došao u Niš. Posle svega, od nekad najmlađeg, došao je u grupu starijih i iskusnijih igrača, što mu donosi posebnu odgovornost.          

- Nisam baš najstariji… Bitno je da imamo iskustvo, godine nisu toliko važne. Važno je da možemo da učimo jedni od drugih, da se dopunjujemo. Mi smo sada spoj mladosti i iskustva, što je nekada dobitna kombinacija.

U karijeri je, kaže, uvek imao dobre mentore.

- Imao sam starije i iskusnije igrače ispred sebe,  to jest više njih. Eto učio sam od Petra Škuletića i Slobodana Rajkovića. Naravno i treneri su tu, generalno mi sada u stručnom štabu imamo bivše igrače, koji nas razumeju. Mi napadači mnogo možemo da naučimo od Dušana Đokića, da nam kaže kako da se postavimo, da odreagujemo, šta da uradimo.

Radnički je posle svega došao kao najbolja opcija.

 - I ranije sam bio u pregovorima, dva puta i nije se dalo. Neka ovo bude treća sreća. Ovde se dobro radi, vidim da Uprava na čelu sa prvim čovekom Ivicom Tončevim radi na povratku Nišlija u klub što je dobro. Naš klub ima tradiciju, nije tu nešto posebno moralo da se priča, poklopile su se kockice jednostavno – zaključio je Vukić.