Goran Bogdanović – Smederevac koji je provozao „Nou kampom“

Goran Bogdanović! Smederevski fudbalski bog... Dribler koji je u dresovima Partizana, Majorke, Espanjola, Ekstramadure i Sartida „biciklom provozao“ hiljade protivničkih igrača među kojima se i legendarni Hesler u jeku karijere – ispadanjem iz ravnoteže – zadnjicom našao na travi... Gospodin u kopačkama - po povratku iz Španije u 33. godini umesto u Partizanu – obreo se u rodnom Smederevu uz neshvatljivo objašnjenje „ne želim da gušim klince, bolje da pomognem Sartidu“... Već u narednoj sezoni zasenio je celu Srbiju i Crnu Goru – zvanično postao najbolji fudbaler lige. S kapitenskom trakom vodio je Smederevce kroz nestvarnu bajku. I tako sve do 37.

Krajem osamdesetih kad je počinjao karijeru u Partizanu, sredinom devedesetih dok je igrao u Španiji i početkom dvehiljaditih u Smederevu – svi su znali kako Goran Bogdanović dribla, ali, malo ko je uspevao da bez faula zaustavi najvećeg „fudbalskog biciklistu“...

Uz osmeh je počeo priču za Sportski žurnal čiji je trofej za najboljeg srpskog fudbalera ponosno podigao 2002.

- Od saigrača sam čuo rečenicu: „kako će ovi da ga zaustave kad ni mi koji ga poznajemo, ne provaljujemo šta će da uradi i na koju stranu će da krene“...  Taj dribling viđao sam kod Zlatka Vujovića i Mirsada Baljića. Obojica su išli u jednom smeru, ja sam driblao u oba. U početku polako, kasnije sve brže, tako da je dribling u punom trku u duelu „jedan na jedan“ postao prepoznatljiv – objašnjava najbolji smederevski fudbaler svih vremena.

Prisećajući se najdražih utakmica u bogatoj karijeri Bogdanović iz riznice najlepših uspomena izvlači katalonski derbi posle kojeg je dobio nadimak.

- Gol Barseloni na „Kamp Nou“ stadionu posle „bicikla“ bio je jedan od najvažnijih u dresu Espanjola.  Sutradan se na treningu pojavilo tri-četiri hiljade ljudi i sve vreme pevali su „Goran bicikleta, Goran bicikleta“. Posle toga su i španski novinari počeli da koriste to...

Iz Španije se u 33. vratio u Srbiju...

- Možda sam pogrešio... Da sam se vratio u Partizan verovatno bih imao još dve-tri šampionske titule više u biografiji, ali, zadovoljan sam i sa tri osvojene, učestvovao sam i u osvajanju dva Kupa, Superkupa s Partizanom... Da sam se vratio u Partizan, ne bih proživeo prelepe fudbalske trenutke u Sartidu do završetka karijere. Osvojen Kup sa Sartidom u finalu protiv Crvene zvezde i nezaboravne evropske utakmice sa Minhenom 1860, Ipsvičem, Reksamom... ali i mečevi s Partizanom, Obilićem koji se borio za titulu i danas mi bude prelepe uspomene na taj period u karijeri.

Fudbal koji je igrao i koji danas gleda, pogotovo na srpskim terenima drastično se razlikuju:

- Nema više one fudbalske lepote, maštovitosti. Kao da je sve kompjuterizovano... U seniorskom uzrastu to je možda  razumljivo, ali, danas se i od kadeta traži rezultat. Deca nam neškolovana sazrevaju, manjak je i stručnjaka spremnih da rade u omladinskim školama, a u seniorskim ekipama jedni isti vrte se u krug... Bez obzira što je fudbal u svakom segmentu napredovao, čini mi se da smo igrali lepši fudbal nego što se danas igra u našoj zemlji – konkretan je Goran Bogdanović...

Jedini, autentični smederevski fudbalski biser. Neponovljivi, kako ga nazvaše Španci: „Goran bicikleta“...