Biblioteka od 1.000 naslova

Soba prepuna knjiga, uredno poređanih po policama i teško je naslutiti koliko ih ima. Kao u nekoj od jačih biblioteka, a radi se o domu Zorana Ilijaševa iz Botoša, sekretara Mesne zajednice i dugogodišnjeg fudbalskog radnika.

Početkom veka preuzeo je ulogu sekretara Omladinca, po potrebi je, u kratkim periodima, bio trener i predsednik, a delegat je na utakmicama Područne lige Zrenjanin. Nije mu samo fudbal strast, već sport uopšte. Voli da čita i putuje. Njegova biblioteka broji 3.000 knjiga, od toga je 1.000 sportskih.

- Knjige sportskog sadržaja počeo sam da sakupljam pre dve decenije i, pre dva dana, monografijom Vojvodine „Prvih sto“, došao sam do hiljadite. Fudbal i sport su mi velika ljubav i od malena pratim gotovo sve sportske discipline. Krenuo sam od „SP u Francuskoj 1998“ od Milana Ždrala i „Belih Orlova“ autora Vase Stojkovića. Pratim fudbalsku statistiku, a knjige su različitih sadržaja, od istorije i monografija mnogobrojnih klubova Srbije i Jugoslavije, do priča o igračima, trenerima, reprezentacijama, sportskim savezima... – kaže Zoran Ilijašev.

Oko 450 knjiga odnosi se na fudbal, od toga 30 na najveće evropske klubove. U biblioteci je 60 knjiga iz košarke, 40 iz rukometa, oko 150 odnosi se na autobigrafije, 70 na almanahe, više od 50 na olimpijske igre, tenis, atletiku, rvanje, boks...

- Nisam širio priču o hobiju i biblioteci, a oni koji su saznali, dolazili su da vide i bili zapanjeni kad su u ruke uzimali knjige o klubovima iz malih mesta u Srbiji. Stupio sam u kontakte sa mnogim ljudima, klubovima i sportskim organizacijama, stekao drugare iz mesta u kojima nikad nisam bio. Svaki dan čitam Žurnal i kad vidim da neko obeležava jubilej, izdaje monografiju i slično, odmah uspostavljim kontakt.

Pitanje kako je došao do 30 knjiga o najvećim evropskim fudbalskim klubovima, ne treba ni postavljati jer je obišao Evropu.

- Bio sam u 40 zemalja i sportska knjiga je bila prvi suvenir. Bio sam na Vembliju, na stadionu Liverpula, Nou Kampu, na stadionima Zenita i moskovksog Spartaka, na olimpijskom stadionu u Rimu, da ne pominjem okolne države. Za mesec dana putujem za Madrid i Lisabon i biću na stadionima Reala i Benfike.

Svako zadovoljstvo i hobi koštaju, pogotovu strastvene zaljubljenike, ali ne pitaju za cenu.

- Znali su da me „oderu“ za neki raritet, ali nikad se nisam žalio. Nedavno me poznanik pitao, da li bih prodao biblioteku i za koje pare. Ozbiljnim glasom sam odgovorio da ne bih, ono što čini zadovoljstvo i godine truda, predstavlja ljubav i nema cenu.

Prisetio se i prve utakmice i može da je prepriča u detalje.

- Igrali su Grčka i Jugoslavija 1973. godine na Karaiskakiju u Atini (2:4). Stanislav Karasi kojeg sam mnogo godina kasnije upoznao u Botošu, postigao je gol u poslednjim trenucima meča i odveo nas u baraž protiv Španaca za odlazak na Svetsko prvenstvo. Zna se i za ono čuveno: „Konac delo krasi – Karasi“. Golom Josipa Katalinskog pobedili smo „crvenu furiju“ i kao dečaku ostalo mi je sve urezano u pamćenje – istakao je Zoran Ilijašev.