Sređivali mu transfer u Partizan, krenuo na more, pa završio u Zvezdi kada je ispred stana stigao mercedes beogradskih oznaka

U karijeri Zdravka Borovnice mnogo toga dešavalo se slučajno, a uvek bivalo dobro i uspešno. Kad je polazio na letovanje sudbina ga je preusmerila u Crvenu zvezdu, a u njoj doživeo velike trenutke i istorijske utakmice. Snažan utisak ostavio je i u Bastiji, Adani, Olimpiji, Dinamu iz Vinkovaca i Sutjesci.

Zahvaljujući Partizanovoj vedeti dominirao je u „gradu na Begeju”, a umesto na odmor i more, stigao je u Beograd i Crvenu zvezdu. Život baš može da posloži priču. Sve kasnije što je ostvario bilo je za pohvalu i pamćenje. Kad je bio napadač, rafalno je gađao protivničku mrežu.

U ulozi defanzivca bio je ozbiljan i pouzdan. Jedino se nikad nije okušao na poziciji golmana, a da jeste možda bi se ljutnuli Aleksandar Stojanović i Živan Ljukovčan, ili kasnije Budimčević. Tek, bio je pravi da će se pamtiti za sva vremena.

Zdravko Borovnica, stasiti fudbaler i čovek koji je melem za svaku ranu, kad treba.

Rođen je 17.avgusta 1954. u Nakovu. Stasavao je u rodnom mestu, ali legenda Partizana i jugoslovenskog fudbala Milan Galić želeo je po svaku cenu da ga dovede u Proleter. U Zrenjaninu se tada igrao lep drugoligaški fudbal...

- Treća liga bila je izuzetna, a o drugoj ili najjačem stepenu takmičenja ne treba ni trošiti reči. U drugom rangu bilo je četiri ili pet klubova koji su kucali na vrata elite. Od Leotara, Sutjeske, OFK Beograda, Rada... Zaista je bila kvalitetna liga - priča Borovnica.

Zdravko je za Proleter postigao više golova nego što je odigrao utakmica, a u meču protiv trebinjskog Leotara tri puta je pogađao cilj.

- Svoj uspeh najviše vežem za Milana Galića. Bio je toliko uporan, iako nije znao kakav sam igrač. Jednostavno, čuo je za mene. Došao je da gleda jednu utakmicu u Nakovu i od tog momenta zaljubio se u moju igru. Mi, deca sa sela, nismo imali nekakve iluzije i velike ambicije, dođeš do Kikinde i to je – to. Međutim, on je pet ili šest puta dolazio i danju i noću, razgovarao je sa mojim ocem. I da on nije imao toliko upornosti ko zna gde bi moja karijera krenula. Jedno veče kasno je došao i rekao mi da se odlučim, otac mi je sugerisao da donesem konačnu odluku. Ja sam presekao i rekao mu: „Ništa sutra, ako me sada ne odvedete, nemojte više dolaziti”. Tako je i bilo.

Hteo ga je Partizan, Galić je lepo o njemu pričao u Beogradu, ali on je pred odlazak na more otišao u Zvezdu.

- Ispostavilo se da je Galić završavao moj prelazak u Partizan. Bilo je da kad odu u inostranstvo Moca Vukotić i Nenad Bjeković, da mene puste još pola godine u Proleteru da ostanem, pa da dođem u Humsku i da odmah igram. Međutim, neko je iz Zvezde to čuo. Bio sam u selu i polazio sam na odmor, na more. Ispred stana stigao je mercedes beogradskih oznaka. Oni su me sprečili da odem na more, otputovao sam u Beograd i potpisao za Zvezdu.

U našem najvećem klubu dočekao ga je trener Milovan Ćirić, kod Gojka Zeca i pomoćnika Milovana Đorića bilo je glavobolje, ali Branko Stanković znao je šta radi. Kod „Ambasadora” je prvo bio libero, a valjalo bi da je postao polušpic, kako je negde izjavio.

- Odmah sam shvatio da je jaka konkurencija. Bilo nas je 30 i teško je da anoniman i nepoznat uđem odmah među 11. Pola tima bili su reprezentativci. Međutim, bio sam uporan i čekao priliku. Kod Ćirića je nisam mogao ni dobiti, jer on se zadržao kratko. Došao je Gojko Zec i on je donekle bio i korektan, odigrao sam značajan broj utakmica, ulazio u igru. Druga godina bila je najgora. Đorić je bio s njim. Zec je bio miran i povučen, a Đorić bahat. Umesto da idem stepenicu više, vratio me stepenicu unazad. Imao sam pozive iz Vojvodine, ali i Rijeke, jer je Miroslav Ćiro Blažević želeo da me vidi na Kantridi. Odlučio sam da odem iz Zvezde. Potražio sam razgovor sa Draganom Džajićem, već sam bio izgubio i volju za igru. Ubrzo je došao Branko Stanković za trenera. Obavio je sa mnom razgovor naknadno, jer na prozivku nisam hteo da dođem. Tražio je da sa timom idem na pripreme, da će mi u narednih mesec dana reći da li sam za Zvezdu. Od tada je sve krenulo normalnim putem.

Kod Stankovića nije bio golman, protiv Vojvodine je perfektno obavio zadatak levog beka, a kad pređe na protivničku polovinu terena skoro svaki put je bio gol.

- Branko je bio toliko rigorozan i uporan u svojoj strategiji. Prve dve godine tako je bilo, niko na njega nije mogao uticati. Kasnije smo se s njim prijateljili. U toj šetnji pred meč sa Vojvodinom Stanković je bio brižan zbog Novakovića koji je zagrebačkom Dinamu dao tri komada, brz je, hitar. „Šefe, dajte ga meni. Biću levi bek i nema igre za Novakovića”. Pitao me da li ću moći da obavim taj zadatak, verovao mi je, pa smo pobedili lagano sa 2:0, a ja sam odlično čuvao Novakovića i bio je neprimetan.

Zvezda je u njegovo vreme dobro igrala u Evropi, stigla je i do finala Kupa UEFA, a da nije Borovnica bio junak pobede nad Dinamom iz Berlina, kad je dva puta pogađao mrežu Nemaca, ništa od završnice, opet sa Nemcima, Borusijom iz Menhengladbaha.

- U Nemačkoj smo izgubili sa 5:2, a u Beogradu je Dinamo poveo. Gledaoci su počeli da napuštaju tribine. Onda sam ja dao dva, Dule Savić jedan, a u poslednjem  minutu bio je autogol. Ta utakmica se toliko pamti pošto smo kasnije dogurali do finala Kupa UEFA. Tako je Dule Savić dao gol protiv Arsenala, rešio je utakmicu, ali bi pao u zaborav da nismo došli do finala. Bilo je dobrih utakmica, boljih od te, ali ona je bila najznačajnija na putu do finala.

Protiv zagrebačkog Dinama zadobio je tešku povredu, prelom vilice. Zbog pogibeljnog poteza Vujadinovića preskočio je finale protiv tima iz Menhengladbaha.

- To mi je nešto najžalije. Jer, ta nijansa, da sam ja igrao u finalu, možda bismo osvojili. Jeste sudija navijao za Nemce, ali verujem da smo mogli da pobedimo. A taj pogibeljni start, ne želim njegovo ime ni da pominjem, bio je nameran start. Drugo je oštra ili gruba igra, lopta se nađe među dva igrača. Ovo je bio udarac u glavu kad je lopta daleko od nas, čista namera. Najradije bih zaboravio to, ali nije mi jasno da postoje ljudi koji pesnicom udare čoveka, polome mu vilicu bez ikakvog razloga.

Bio je sa Zvezdom šampion Jugoslavije 1977, 1980. i 1981. godine, Kup Jugoslavije osvojio je 1982, više puta sa njim u timu crveno-beli su bili četvrtfinalisti Kupa šampiona.

- Kad se pobeđuje, uvek smo zadovoljni. Nisam igrao protiv Bajerna u Beogradu. Vodili smo sa 3:0, ali kasnije smo primili dva gola. Razbili smo ih i ipak ispali. I protiv Intera smo mogli da prođemo dalje. Karlo Muraro dao je taj nesrećni gol. Protiv Borusije sudija je navijao za njih, a publika za nas. Nije bilo ni sreće. Ipak, taj meč protiv Dinama iz Berlina jedan mi je od najdražih. Finale Kupa Jugoslavije 1982. protiv zagrebačkog Dinama, kažu da je bilo najkvalitetnije do tada i posle toga. Ta utakmica mi je, ipak, najdraža.