Milić Jovanović, nekadašnji golman Napretka, Crvene zvezde, Mogrena, Torensea, Nasionala i Lese, spada u red trofejnijih sportista nekadašnje Jugoslavije, iako je u vreme evropskih uspeha našeg najvećeg kluba više grejao klupu nego što je branio. Danas živi i radi u Portugaliji, ali sećanje na divno doba i brojne uspehe ne može da izbledi.
Ove godine, 10. februara, ugasio je 58 svećica na rođendanskoj torti.
- Godine brzo prolaze. Kao juče da je bilo kada sam odlazio iz Beograda za Lisabon. Nažalost, u vreme embarga, 1993. Minibusom sam išao do Budimpešte, a onda avionom u glavni grad Portugalije. Sve je to sastavni deo života. Izabrao sam divnu zemlju, gde sam se dobro snašao - započeo je razgovor Milić Jovanović.
Ponikao je u Napretku, mrežu tima iz Kruševca čuvao je na 57 zvaničnih utakmica. Sa Čarapanima je 1988. bio jugoslovenski prvoligaš, a znao je da pobedi i najveće klubove. Najlepše uspomene Jovanovića vezane su za Lazarev grad.
- Simpatičan klub dobrih ljudi. Prošao sam sve mlađe kategorije u Napretku sa trenerima koje nikad ne mogu da zaboravim, Dragišom Ilićem, Ivanom Ivanovićem, pokojni Vladom Milosavljevićem, Jovicom Škorom... Oni su mi mnogo pomogli. Onda sam otišao na služenje obaveznog vojnog roka, potom sam se našao u prvom timu Napretka i došla je nezaboravna godina. Imali smo savršenu ekipu. Ušli smo u Prvu ligu Jugoslavije. U Kruševcu imam dosta dragih ljudi i prijatelja.
Crvenoj zvezdi je 1990. bio potreban golman. Branko Davidović je već bio u pečalbi, a Stevan Stojanović bio je bez konkurencije. Nije Milić Jovanović često dobijao priliku, ali nije ni greh biti velika zamena „malom Diki”.
- Nisam imao mnogo šanse pored Dike, ali nisam žalio. Stojanović i ja smo se dobro slagali na treninzima, a bili smo izuzetni drugari. On je bio u savršenoj formi, pa sam ja jedino mogao da grejem klupu. Branio sam nekoliko utakmica, valjano sam odradio svoj posao. Kasnije je Stevan otišao u Belgiju, ja doživeo tešku povredu ramena.
Zvezda je slavila evropsku titulu u Bariju 29. maja 1991. Milić Jovanović bio je deo velike istorije. Samo privilegovani mogu da se podiče onim što je ostvarila njegova generacija.
- To su bili umetnici sa loptom. Gde se Zvezda pojavi, stadioni su bili dupke puni. Mi smo se sa svima nadigravali, igrali lepršavo. Sećam se da smo malo pre finala Kupa šampiona otišli u Ljubljanu na noge odličnoj Olimpiji i dobili je sa 6:0. Bili smo puni samopouzdanja, naši igrači su znali gde se ko nalazi. Retko se može dogoditi da Crvena zvezda ima tim kakav je imala te sezone.
U njegovom „si-vi-ju ubeležena je i utakmica Crvena zvezda – Kolo Kolo 3:0. Hladno decembarsko nedeljno praskozorje od Zvezde je načinilo klupskog prvaka sveta. Jovanović, ipak, nije putovao u Zemlju izlazećeg sunca.
- Nažalost, nisam bio u Japanu zbog teške povrede ramena. Isključen je Dejan Savićević, nervoza je bila ogromna. Bio sam srećan zbog uspeha Zvezde i tužan što nisam bio tamo. To je jedina titula koju nemam sa Crvenom zvezdom.
Sa našim najtrofejnijim klubom je dva puta podizao pehar šampiona Jugoslavije. Onda su došle sankcije, opšta i nepravedna izolacija da sve pokvari. Veruje da bi Zvezda nastavila istim putem da su dominirala neka srećnija vremena.
- Sledeću sezonu igrali smo po Evropi, nisu nam dali da u Beogradu budemo domaćini. Da smo dočekivali rivale na Marakani opet bismo dogurali do finala Kupa šampiona, možda ponovili uspeh iz Barija. Putovali smo često autobusom, onako preumorni dobro smo se držali, ali nismo uspeli plasirati se u finale. Otišli su u inostranstvo Robi Prosinečki i Dragiša Binić, ali imali smo i dalje dobar tim. Danas je nezamislivo da se nekom može načiniti nepravda kakvu je preživela Crvena zvezda.
Jovanović je zatim otišao u Mogren, pa u inostranstvo. Kad je završio karijeru i podvukao liniju, bio je zadovoljan u potpunosti.
- Prezadovoljan sam. Osvojio sam mnogo trofeja. Branio sam u Prvoj ligi Jugoslavije, na velikim evropskim mečevima. Mogao sam da produžim karijeru još nekoliko sezona, ali sam prihvatio ponudu da radim u Lesi i danas sam tu.
U maju svake godine crveno-beli obeležavaju najveći uspeh u istoriji našeg fudbala.
- Dolazio sam četiri ili pet puta, ali češće nisam bio u mogućnosti zbog obaveza prema Lesi. Lepo je sresti stare drugare i prijatelje. Divno je doći u Crvenu zvezdu. Uvek kada sam u Srbiji odem do stadiona, sada su uslovi drugačiji. Odem da se vidim i sa Stevanom Stojanovićem. Ostali smo prijatelji.
NAJVAŽNIJE - POBEDITI U DERBIJU
U subotu se igra 173. večiti derbi. Uvek je to posebna priča protkana inspiracijom i težnjom za dominacijom, da se protivnik baci na kolena. Slično su i u njegovo vreme izgledali okršaji Crvene zvezde i Partizana.
- Derbi je uvek isti. Rivalitet je stalno prisutan i to je normalno. Možete izgubiti od, primera radi, Novog Pazara, ali Partizan se mora pobediti. Tako je bilo u moje vreme, verujem da je i danas tako. Ranije su se slušali Marko Marković, Miodrag Stojiljković, Jordan Ivanović, Milan Anđić... A danas, kad sam ovde u Portugaliji i kada nisam u obavezama, obavezno gledam derbi pored malih ekrana.
U PORTUGALIJI BAR DO PENZIJE
Milić Jovanović često ponavlja da mu je prelepo u Portugaliji:
- Savršena je ovo zemlja, sjajna klima i gastronomija. Ljudi su prijatni. Neću se vraćati do penzije, a kasnije ću da vidim. Sve što mi je potrebno imam u Portugaliji. Tu sam sa rodbinom.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
