DRUGI PIŠU - Goran Vesić: Hazena, ženski sport

Danas skoro da niko ne zna šta je ”hazena”, sport koji je Beogradu u međuratnom periodu od 1921. do 1941. bio jedan od najpopularnijih posebno među devojkama. Ova igra sa loptom nastala je 1905. godine u Češkoj a ime je dobila od češke reči hazeti što znači baciti. Najsličnija savremenom rukometu, hazena se igrala na otvorenom terenu pravougaonog oblika, veličine 48 sa 30 metara. Utakmica je imala dva poluvremena u trajanju od po 25 minuta za žene i 30 minuta za muškarce a ekipa se sastojala od sedam igrača, uključujući i golmana. Učesnik igre mogao je loptu da nosi najviše tri koraka, da je drži najduže tri sekunde, dva puta samo da je baci o zemlju a lopta je mogla da se doda igraču koji nije smeo da bude bliži od dva metra. Šutiranje na gol bilo je dozvoljeno samo van golmanskog prostora. Hazenu su mogli da igraju i muškarci i žene ali u Srbiji ona je postala isključivo „ženski sport“. Već 1921. godine osnovana je ženska hazena sekcija pri BSK, a ubrzo i pri Sportskom klubu „Jugoslavija“.

Prva zvanična hazena utakmica odigrana je 1921. godine između ekipa BSK-a i „H.A.K.O.A.H“, jevrejskog sportskog tima iz Zemuna. Već 1924. godine osnova se Hazena savez Jugoslavije i održano je prvo državno prvenstvo. U Beogradu hazena igračice postale su se prvo sestre poznatih prestoničkih fudbalera kao što su Desanka i Sofija Popović, sestre Svetozara Kike Popovića, fudbalera BSK-a i prvog hazena trenera. Brat jedne od najboljih hazenašica Beogradskog podsaveza, Emilije Jovanović, centra tima „Jugoslavije“, bio je fudbaler istog kluba Dragan Jovanović, takođe i hazena sudija, koji je nadimak Žena dobio zbog svog doprinosa razvoju ovog ženskog sporta kod nas.

Hazena je postala popularna jer se igrala na otvorenom i nije zahtevala salu kojih nije bilo mnogo u tadašnjem Beogradu kao i zato što se igrala u jednostavnoj sportskoj opremi koja je bila svakome dostupna, za razliku od nekih drugih sportova kao što su tenis, golf ili jahanje, koji su upravo zbog skupe opreme bili rezervisani za privilegovani, bogatiji sloj društva. Pored toga, ovo je bio prvi popularni ženski sport. Srpske žene tog vremena skoro da nisu mogle da se bave drugim masovnim sportovima pa jednostavno ako su želele da se bave sportom morale da postanu hazenašice. Ipak, nije sve išlo tako glatko jer je srpsko društvo bilo duboko patrijarhalnom društvu pa je bilo teško održati dovoljan broj sportistkinja u klubu jer su roditelji nerado dozvoljavali ženskoj deci da se „razgolićuju“ u sportskim dresovima. Oprema hazenašica sastojala se iz sportske majice i suknje iznad kolena što se u ono vreme smatralo neprimerenim „slobodnim“ izgledom za devojke. Još veći problem je bio kada je počelo da se igra državno prvenstvo jer su devojke odlazile na utakmice van grada što je podrazumevalo da se prenoći a roditelji tog vremena nisu lako pristajali da njihove neudate kćerke spavaju van kuće.

Deo tadašnje štampe doprineo stvaranju negativne slike o hazenašicama. U većini dnevnih novina i nedeljnim žurnalima oglašavali su se sportski funkcioneri, lekari i profesori Medicinskog fakulteta preporučujući blagotvorno dejstvo bavljenja sportom ženskim osobama, posebno devojkama koje dosta vremena provode sedeći u školskim i studentskim klupama i kancelarijama na prvom mestu gimnastikom, ali i hazenom, tenisom i plivanjem”. Ipak, bilo je i negativnih članaka u kojima se na provokativan i senzacionalistički način pisalo kako muškarci čine 85 odsto publike na utakmicama hazene i u kojima je na negativan način komentarisan izgled i sportska oprema igračica. U tim tekstovima omalovažavale su se igračice ”koje nose suknje” i na ružan način se devojkama preporučivalo da ”nose kratke pantalonice” a na podsmešljiv način se pisalo o brzini, spretnosti i preciznosti devojaka. Za sportske poteze za koje su muške igrače u tim novinama proglašavali herojima nacije devojkama su se podsmevali. Nisu samo novinari bili protiv toga da se devojke bave sve popularnijom hazenom. U novinskom članak iz 1925. godine koji je potpisao arhitekta Boško Simonović, poznatiji kao Boža Dunster, koji je kao selektor predvodio našu fudbalsku reprezentaciju na svetskom prvenstvu u Montevideu, napisano je da ”hazena nije najpodesnija za zdravlje ženske omladine”. ”Hazena nema onoga što je bitno za lepi pol. Ona nema elegancije, ni gracioznosti što treba svaki ženski sport uglavnom da ima, pisao je Boža Dunster koji je inače bio poznat po tome da se protivio uvođenju profesionalizma u fudbal sa obrazloženjem da amateri daju sve od sebe a profesionalni ”čuvaju noge” kako bi produžili karijeru. U svom tekstu Boža se bavio i medicinskim aspektom učešća žena u sportu za šta uopšte nije bio stručan. Napisao je da je zabrinut ”kako veliko naprezanje utiče na žensko telo”, a posebno ga je brinulo kakve posledice će bavljenje ”ovako grubim sportom sa mnogo udaranja i guranja, imati na ženske grudi”.

Međutim, beogradske devojke nisu marile za negativne komentare i dušebrižnike. Za njih je javno bavljenje ovim sportom bilo ”više od igre” i deo borbe za emancipaciju i borbu da budu jednake sa muškarcima. Oslobođene stega, povezane ženskom solidarnošću i podsticane bodrenjem rodno emancipovanih roditelja, nastavile su da vredno treniraju i uporno promovišu delotvornost bavljenja sportom kod „slabijeg pola“. Tako je 1934. godine reprezentacija Jugoslavije postala prvak sveta u ovom sportu! Tim, doduše sastavljena uglavnom od igračica iz Hrvatske u kojoj je hazena počela da se igra dve decenije pre nego u Beogradu, ubedljivo je pobedio sve protivnice na Svetskom prvenstvu u Londonu. Drugi svetski rat i surovo razaranje Kraljevine Jugoslavije zaustavio je zauvek razvoj hazene, i poslao u zaborav ovu neverovatnu sportsku “epizodu” naše sportske istorije. Zabeleženo je da su tokom okupacije u Beogradu igrane fudbalske utakmice a pojavili su se sportovi kao vaterpolo i košarka ali igrali su muškarci. Rat, razaranje, ubistva i odlazak velikog broja muškaraca u zarobljeništvo nametnuli su ženama surovu borbu za opstanak porodica.

Posle oslobođenja, 1948. godine, održano je hazena državno prvenstvo i potom je ovaj sport zauvek nestao. Objašnjenje za to leži u činjenici sa su nove vlasti ženama dozvolile pravo glasa već 1945. godine a na svakom koraku podsticana je emancipacija žena i njihovo ravnopravno uključenje u društvo. Kao deo tih napora podsticano je aktivno bavljenje žena sportom tako da su devojke počele da se bave svim sportovima. Zbog toga je samo ženski sport, hazena, pao u zaborav. Ipak, ne treba da zaboravimo da je upravo popularnost hazene u periodu između dva svetska rata bio prvi korak za emancipaciju srpskih žena i njihovo ravnopravno uključivanje u sport i društvo.