VREMEPLOV - Stević: Trebalo je da budem strpljiviji u Humskoj

Napustio je rodni Bratunac kao velika nada Partizana, ali Miroslav Stević punu afirmaciju doživeo je u Radu. Igrao je za Bratstvo iz Bratunca, Partizana, Rada, Grashopersa, Dinama iz Drezdena, Minhena 1860, Borusije Dortmund, Fenerbahčea, Bohuma i reprezentativac SR  Jugoslavije.

- Sa 14 godina prešao sam u Beograd, a sa 22 otišao u inostranstvo. Kad sam nakon 20 godina došao u Bratunac obuzele su me snažne emocije. Posebno su došle do izražaja kad sam prolazio pored škole „Vuk Karadžić”, kao i terena Bratstva. Bilo je setno dok sam video ljude iz detinjstva. Nažalost, mnogo je onih koji su izgubili život u suludom i bespotrebnom ratu. Radujem se svaki put kada odem tamo. Sretnem ljude koji su deo mog sportskog i privatnog života. Još je tamo jedan od mojih prvih trenera Rade Sudar, pa drugari Milan Pavlović, Neško, koji su igrali i u Beogradu studirali prava, ekonomiju. Pomogli su mi da idem u pravom smeru, a ne kao neki koji nisu uspeli da izdrže sve čari koje nose mladost i veliki grad.

Pre nego što je postao poznat i priznat, legendarni novinar Slava Vujović uporedio ga je sa Vladimirom Petrovićem. Gde sa njim kada mu je je Pižon bio uzor, a Stević to nije ni skrivao od javnosti.

- Kad kao dete dobijete novine i vidite da vas je priznato i poznato pero Slava Vujović izdigao, onda vam to neizmerno znači. Ja sam bio na Mostarskom turniru i on je to tada napisao, da stasom i pojavom podsećam na Pižona Petrovića. Uporedio me je sa nekim ko je, iako iz suprotnog tabora, bio jedan od trojice mojih idola. On, Zoran Čava Dimitrijević i Blaž Slišković. Nedavno sam Sliškovića video na svečanosti Ivana Gudelja i rekao sam mu to. Njihovi likovi su u vidu postera popunjavali moj prostor. Kasnije sam se sretao sa njima, sa Čavom u Partizanu, bio je tada prvotimac, a Vladimir Petrović bio mi je selektor u olimpijskoj i mladoj reprezentaciji Jugoslavije, kod njega sam bio i kapiten. Dakle, život načini priče kakve ni najbolje pero teško može da zabeleži.

Stević je debitovao za Partizan protiv Hajduka, a na jednom meču protiv splitskih bilih objasnio je popularnom Baki koliko je veliki u njegovim očima.

- Baka je bio takav. Zato su ga ljudi voleli. Nije bio opterećen svojom slavom. Jednostavno, breme popularnosti nosio je sa takvom lakoćom. Odrastao je u takvim okolnostima da je mogao sebi sve da priušti. Ta njegova nonšalacija odražavala se i na igru. Eto, dao je samo iz kornera toliko golova direktno. To je nesvakidašnje.

Čudno da igrač zavidnog talenta ne ostvari ubedljiviju karijeru u dresu Partizana.

- Prošao sam tu školu. Imao sam sreću da me treniraju predivni ljudi, veliki stručnjaci i ličnosti. Florijan Matekalo, pa Vladica Kovačević, Branko Rašović kao prvi stranac u Dortmundu, onda Milan Damjanović... Bili su roditelji, pedagozi, menadžeri, velika podrška. Iz raznih razloga toga je danas sve manje. To što nisam više odigrao u Partizanu, kriva je moja glava. Tada čovek misli da zna više od starijih, nisam prihvatao savete. Moca Vukotić me simpatisao, pa je trebalo da budem malo strpljiviji. Ipak, mislio sam da zaslužujem više pažnje od Partizana.

Finta koju je prodao Bajri Župiću, proturivši mu loptu kroz noge, brzo je zaboravljena, pamtio ju je samo Miroslav Stević, zbog brojnih ožiljaka.

- Bajro je divan čovek, s njim sam provodio dosta vremena. Znamo ga svi po posebnom načinu igre. Mislim da se potpisao na kostobrane kod mnogih igrača. Zbog toga smo ga, na neki način, voleli. Bio nam je simpatičan. To je ta vrsta praktične edukacije koja je izgubljena u današnjem fudbalu. To su preuzimali stariji igrači, lečili su „bolesti” koje mladi igrači nose sa sobom. Danas sve manje imamo lidera ekipa.

Banjica nije daleko od Humske. U Radu se baš naigrao. Bilo je i golova.

- Rad na čelu sa vizionarom i čovekom koji je fudbal voleo, Seljom Jovanovićem, je sve te igrače koji se nisu afirmisali u Crvenoj zvezdi i Partizanu rado prihvatio i dao im mogućnost. Uz novac koji je davao i ogromnu ljubav napravio je ekipu koja je mogla da se pohvali i da pomrsi račune mnogim velikim ekipama. Imali smo tim od igrača koji su kasnije napravili velike karijere. Izdvojio bih Miroslava Đukića, Ljubinka Drulovića, Vladimira Jugovića, Ljubišu Milojevića, Dušana Vlaisavljevića, Grbovića... Bio je to skup iskusnih i mladih igrača. Imao sam priliku da upoznam dosta trenera i radim sa Ljupkom Petrovićem, koji je kasnije otišao u Zvezdu. Te utakmice pomogle su mi da uđem u reprezentaciju, budem kapiten olimpijske i mlade selekcije, ali raspad jugoslovenske lige sve više mi je pravio pritisak da moram da napustim zemlju, pa sam iz Rada otišao u inostranstvo.

U Grashopers je prešao 1992, a najviše je pokazao u nemačkim klubovima. Sa Borusijom je u Dortmund doneo pehar šampiona Nemačke. Igrao je i u Turskoj.

- Vodilja svakog čoveka treba da bude to da u svakoj zemlji prilagodi se pravilima i funkcionisanju te zemlje, da uzme sve dobre stvari koje ta zemlja ima. Profitirao sam od Ciriha kao mlad, od Dinama Drezdena, tradicionalnog kluba, gde sam radio sa Klausom Zamerom. Posle sam njegovog sina Mateusa sretao, jedan mi je od velikih prijatelja. Imao sam sreću da igram dosta derbija. To nudi čari, a na kraju ti ostanu dva ili tri kluba kojih se najviše sećaš.

Ostavio je toliko dubok trag u Nemačkoj, a za svoju zemlju odigrao je samo šest utakmica. Doduše, bio je učesnik Mondijala 1998. u Francuskoj.

- Moj problem je što u životu nikad nisam bio fleksibilan. Možda to ima veze sa mojim znakom u horoskopu, jer jarčevi nikada nisu išli po ravnom nego su tražili kamenitiji i strmiji put. U tom momentu je konkurencija bila velika, ali imao sam uvek mesta u reprezentaciji, jer sam igrao u poznatim i uspešnim klubovima. Možda je tako i zbog nekih kritika koje je moj tast Nenad Bjeković upućivao Savezu, pa su oni preko mog šuraka Nenada i mene neke račune poravnjavali. Jer, bilo mi je nelogično da neki igrači koji igraju po austrijskim, holandskim i belgijskim ligama i bore se za opstanak dobiju priliku pre mene koji sam standardan u Borusiji iz Dortmunda. To je kontradiktorno – istakao je Stević.