Srpski Supermen (FOTO)

Podatak o 836 pretrčanih kilometara za 10 dana inicira „svaka čast”, otud, Predragu Kneževiću (1960), autoru impresivne distance u ultramaratonskoj „Trci samoprevazilaženja” u Sofiji, u prvoj dekadi maja i organizaciji Šri Činmoj maraton tima, dubok naklon!

Radi ilustracije: Beograd je udaljen od Beča 614 kilometara, Trsta 621, Soluna 634, Tirane 725, Venecije 771...

Srpskog „Supermena” nesvakidašnje dostignuće lansiralo je na deveto mesto u generalnom plasmanu, drugo u svojoj, 60 plus kategoriji. Na mitingu u glavnom gradu Bugarske, sa stazom u parku Svetih apostola Petra i Pavla, učestvovalo je 20 trkača iz 15 država, među njima i dve dame – Kineskinja Ćinćui Ju i Nemica Eda Bauer. Magičnih hiljadu „prešišalo” je četvoro, slavio je Italijan Andrea Markato (1.172 km), 22 godine mlađi od našeg Kneževića.

- Energetski - super, međutim, imam povrede na nogama. U finišu sam baš zapeo, biću u redu za nekoliko dana. Onda, opet ću da „trčkaram”... – iz beogradskog doma šeretski će Predrag, srećan zbog podviga dostojnog i antičkih vremena.

Konkurencija – žestoka?

- Markato je pobedio u Njujorku i odmah to ponovio u Sofiji! Kinez Lu-Čong Geng oborio je nacionalni rekord. Dakle, krem... Trka, po mnogima Svetsko prvenstvo, do korone se održavala u SAD, s obzirom na to da nisam vakcinisan odgovaralo mi je „dodavanje” Evrope. Srbiju je, pride, predstavljao i Nišlija Aleksandar Arsić, pre deceniju najbolji u najdužoj trci na svetu. Četiri godine je mlađi, sledeće – bićemo u istoj kategoriji. Sad, nanizao je 760 kilometara.

Vremenske prilike nisu vam bile saveznik?

- Od deset dana sedam je padala kiša! Sofija se nalazi na 600 metara nadmorske visine, iznad je Vitoša, pokrivena snegom. Ujutro, istope se masti... hladnoooo! Staza je u divnom parku, u centru grada, al' loša drenaža. Noge? Stalno mokre. 

Kad je najteže?

- Drugi, treći dan, kad prođe taj prvi nalet. Trenirao sam godinu: radim trbušnjake, leđa, donja leđa, štitim kolena... sve živo. Međutim, čudno je telo, organizam, koliko god da si spreman.

Dočarajte trkački dan?

- Svako ima taktiku, zna kad mu je najbolje vreme za spavanje. U 21.00 prekidam, u 1.00 ustajem. Kao da sam celu noć sastavio! Kod kuće – isto, žena će da me „ubije”, ali... Noću najbolje trčim, tri, četiri sata povežem na trasi. Kombinujem s brzim hodanjem, ne možeš stalno... Praviš razne pauze: za masažu, kiropraktiku, hranu... Nemci su, ovog puta, bili maseri, mnogo jaki momci. Austrijanac, kiropraktičar, kad sam sedmog dana ostao bez energije kaže: „Došlo je do zakrčenja”. Punih sat pritiskao mi je tačke, bogami – i pomogao. Nisam verovao, međutim, osetio sam toplotu kroz njegove ruke, posle – trčao normalno.

U proseku – preko 80 kilometara?

- Pretrčim 21 kilometar, pa pauziram 45 minuta. Zaspim k'o top! Pomoćnik mi pregleda noge, stavi flastere, navučem patike i – dalje! Stalno uzimaš hranu, minerale, elektrolite... Samo da ti ne „naruši” stomak. Ovo mi je bio sedmi „multidej”, ranije – imao sam problem, ne treba sve ni mešati. Hrana u Bugarskoj bila je odlična, „bravo” za Nemicu, šeficu kuhinje.

Rekoste, ima i različitih „recepata”?

- Svako ima svoj ritam, Arsić – potpuno drugačiji. Na primer, trči do ponoći, pa ga do šest „nema nigde”. Hotel je, inače, bio na 100 metara od parka. Probao sam to pre nekoliko godina u Njujorku, nije mi odgovaralo. Proučavao sam: najbolji san je pre ponoći, posle – nije ni potrebna „količina”.

Kakva je bila staza?

- Ravna i kružna, 800 metara. U Njujorku je, recimo, milju. Prolazite stalno pored sudija, tu su i kamere, noću je osvetljeno. Dosadi? Meni... ne, navikao sam, uključim muziku. Osmog dana bilo mi je teško, pala energija, mrak, pljušti kiša... Hajde, namesti mi „Marš na Drinu”! Pustim 10 puta i... Ništa me ne boli, kao na početku!

Malo je nedostajalo da budete prvi u svojoj „klasi”?

- Grk Mihail Maipas pretrčao je samo 12 kilometara više! Da nisam spavao tu noć... Kad sam ga jednom prešao, čuo sam da me je opsovao. Ja sam pomorac, kapetan, plovio sam na grčkim brodovima. Kaže poluglasno: „Serbo, malakia”. Okrenem se, ali... da se ne spuštam na taj nivo.

„Napeto” je, čujemo, bilo i u završnici?

- Dva i po sata pre kraja trke bežao sam Čehu 30 kilometara, Škotu preko 50. Probudi me pomoćnik: „Aleš Pliva prišao ti je na kilometar!” Skočim k'o oprljen, vodili smo bitku za deveto mesto, 20 godina je mlađi. Jurio sam, pejs – kilometar za pet minuta, brže nego prvog dana! Duplirao sam prednost, posle je stigao i Kartik Klark, zagrlili smo se sva trojica...

Često pominjete – pomoćnika?

- Goran Knežević, nije mi rođak... Pazi na sve, kad uzimam lekove, kad... Divan čovek, potpuno predan.

Od Sofije, sem staze, niste videli ništa?

- Dobro, ostali smo još jedan dan, zajednička večera, druženje... Jedino je Grk bio nešto... sve mu je smetalo!

Za kraj, otkud i otkad ultramaraton?

- Rođen sam u Rijeci, od 1980. živim u Beogradu. Proveo sam 21 godinu na brodu, bez uslova za veliko trčanje: 250 metara gore, dole. Kad bismo uplovili u luku – trčkarao sam. Te, 1995, upoznao sam sjajne ljude iz SD „Veteran” s Novog Beograda, što trče, između ostalog, do Svete gore. Oduševili su me atmosferom, načinom života... Pridružio sam im se, uključili su se i drugari. Prvi beogradski polumaraton, pa maraton u Nišu... Ponosniji sam na trčanje nego kapetanstvo i pisanje knjiga! – podigao je glas Predrag Knežević, otkrivši nam i svoju treću ljubav: uskoro će iz štampe da mu izađe i tematsko, treće štivo o „kilometrima” po raznim državama, protkano, naglasi, duhovnim pristupom.

Nameće se Murakamijevo: „Ako jednog dana budem imao nadgrobnu ploču i mogu da biram šta će na njoj da stoji, voleo bih da bude uklesano: pisac (i trkač).”