Otac me odveo u Zvezdu, srce izabralo Partizan

Da je neko Dušanu Makeviću, kreatoru trijumfa kadeta Srbije protiv neugodne Ukrajine, uoči starta kontinentalnog šampionata, ponudio da bude strelac na utakmici od ogromne važnosti, pa i po cenu toga da do kraja Evropskog prvenstva na Kipru nijednom više ne zatrese mrežu rivala, verovatno bi oberučke prihvatio. O tome da će taj gol postići u 105. sekundi, „bombom” sa 20 metara, na način o kojem će se dugo pričati, mogao je samo da sanja.

Navikao je na to da se čuda dešavaju, da su čudni putevi fudbalski. Golom kakav se retko viđa skrenuo je pažnju na sebe, a ono što mnogi ne znaju je to da je sličnim potezom neposredno pre puta Orlića na Kipar, primorao čuvara mreže Vojvodine, da ga dugo pamti.

- Presrećan sam što sam protiv Ukrajine postigao prvi gol u dresu Srbije. Prelep je osećaj kada se na takav način zatrese mreža. Bila je dobra povratna lopta, nisam ni sekundu razmišljao pre udarca. Završila je baš tamo gde sam hteo. Čestitke su se nizale, od trenera, saigrača iz reprezentacije i kluba. Lep je osećaj, ma prelep.

Svaki ulazak u meč po principu „lako ćemo” često ume da se obije o glavu. Orlići su, shodno savetima, na Ukrajinu gledali sa poštovanjem, ali ne i sa strahom.

- Ostavili smo srce na terenu i zasluženo pobedili. Bodovi su nagrada za predan rad, sjajnu atmosferu, sve što smo uradili do sada. Pobeda je važna i za samopouzdanje, ali moramo da nastavimo da radimo naporno, da ne padamo u euforiju, ništa još nije gotovo, tek smo na početku puta. Imamo još dve važne utakmice.

Adut u „vezi” Srbije imao je svega pet godina kad je počeo da otkriva tajne, žargonski rečeno, najvažnije sporedne stvari na svetu. Ozbiljne korake krenuo je da pravi sa polaskom u školu, ali već tada je bilo jasno da je lopta draža igračka od knjige.

- Počeo sam da treniram sa pet godina, a kad sam napunio osam usledio je ozbiljan rad u Šapcu, jer sam rodom iz obližnjih Vladimiraca. Odatle me je put odveo u Crvenu zvezdu, klub u kojem sam proveo četiri godine… I pre odlaska u Ljutice Bogdana bio sam na meti Partizana, ali želja mog oca bila je da u to trenutku zaigram za Crvenu zvezdu.

Mnoge želje ostaju neostvarene, naročito kad srce kaže svoju reč. U slučaju Dušana Makevića ono je pobedilo.

- Došao sam u Partizan, gde sam počeo da igram za pionire, posle sam išao korak po korak. Najviše sam naučio od Đorđa Cvetkovića, trenutnog trenera u crno-belom taboru. Najzaslužniji je za moj razvoj. Neizmerno sam mu zahvalan na svemu. Nedavno smo zajedno napravili veliki uspeh na „Futur stars” kupu u Holandiji. Stigli smo do finala i još jednom pokazali da je naša škola u vrhu evropskog fudbala.

Kad je o reprezentaciji reč još od ranijih dana bio je interesantan znalcima koji su pomno merkali talente, čije su ambicije da ostave trag u dresu Srbije.

- Prve kontakte sa reprezentacijom ostvario sam još kroz razne kampove. Bio sam pozivan da igram za Srbiju i kad sam bio u Zvezdi. Ništa nije drugačije sad kada sam u Partizanu. Igrao sam prvu rundu kvalifikacija, u drugoj sam bio povređen. Ostao je žal za tim što nisam bio uz saigrače na važnim mečevima, ali… Golom protiv Ukrajine sve loše sam ostavio iza sebe - ispričao je Makević.