Sećajući se tog maja, sada već daleke 1990. godine, kada je pokrenut Sportski žurnal nisam ni slutio da će mi jedan telefonski poziv odrediti budućnost, mesto življenja, rekao bih sve krucijalne stvari u životu. Diplomirao sam na Pravnom fakultetu i u to vreme bio pripravnik u Opštinskom sudu u Sarajevu, polako se spremao za pravosudni ispit i već sebe „video” kao budućeg advokata ili sudiju.
Poziv Slobodana Simića nagnao me je na radikalan potez, svojstven samo „blesavim” glavama. Sima mi je ponudio da budem dopisnik iz Sarajeva i posle „mozganja” od desetak minuta seo sam za pisaću mašinu, naravno, onu bugojansku „Slavko Rodić” na kojoj sam već „piskarao” za neke novine i sa blaženim osmehom sastavio otkaz i uručio ga pretpostavljenim u sudu.
Od sigurnog „nameštenja” ostala je samo uspomena, ljutnja roditelja i lepše polovine. Osam godina aktivnog bavljenja košarkom, četiri godine pisanja i „dopisivanja” za sarajevske „Večernje novine” i „Sport” motivisali su me da krenem u avanturu, da ostavim siguran, uzgred rečeno daleko bolje plaćen posao u pravosuđu i postanem novinar honorarac.
Reči jedne stare kineske poslovice poručuju: „Ako hoćeš da si srećan celi život radi posao koji voliš”. To je bilo presudno da ostavim „živu dosadu” od presuda, žalbi, prigovora, podnesaka i posvetim se nečem što ludački volim. Od tada se moj život meri ispisanim šlajfnama, naslovima, nadnaslovima, podnaslovima, komentarima, pričama, antrfileima, glosama….
To novo čedo kuće „Politika” u maju 1990. godine u Privrednom registru kršteno je pod imenom „Sportski žurnal”. Mlada, doterana, umivena, ambiciozna, hrabra redakcija počela je da traži mesto pod suncem. Krenulo je iznad očekivanja. Nije prošlo mnogo vremena, a nove novine su postale neizostavna dnevna lektira uglavnom mlađe populacije.
S početkom rata u Sarajevu kao dopisnik „ćiriličnog” izdanja, nisam baš bio „poželjan” u rodnom gradu, pa sam 1992. postao i žitelj Beograda. Upravo novinarstvo i pozivi nekolicine kolega, presudili su da donesem i drugu egzistencijalnu odluku. Zahvaljujući žurnalizmu umesto odlaska u pečalbu, moj brod se usidrio na obali gde se susreću dve reke, Sava i Dunav.
Kada sam te odvratne „devedeset druge” stigao u Beograd glodur je bio Aleksandar Tijanić. Upoznavanje s njim, nekoliko razgovora i saveta su „sejvovani u hard disku”: „Milorade, ispod tekstova ostaje ime i prezime autora. Nemoj nikada da dozvoliš da ti se narod smeje, a da te se dete stidi i drugari upiru u njega prst govoreći: ’To je njegov tata napisao’. Imaj to uvek na umu kada pišeš’”, pričao mi je Saša.
I upravo te Tijanićeve reči postaće mi maksima. Obraz nema cenu i nikada nije i neće biti na prodaju.
Život sportskih novinara nije baš tako sladak. Mnogi misle da su to najsrećnija javna čeljad koja postoje. Istina, ovaj poziv nosi neke blagodeti. To su, pre svega, brojna putovanja o kojima obični smrtnici mogu samo da maštaju, poznanstvo s poznatim „facama”, praćenje „uživo” najvećih sportskih događaja…
U ova sumorna vremena poremećeni su svi sistemi vrednosti. Kriterijumi su vrlo niski, a mediokriteti caruju. Mnogi zaboravljaju da se u neka ranija vremena cenio istinski kvalitet, a i u sportu su postizani daleko bolji rezultati. Sada mnogi očekuje aplauze za mizerne izvedbe.
Radni vek novinara je kraći nego poslenika brojnih drugih profesija. Trka s vremenom, s rokovima, za vozovima, kamionima, avionima… neizostavno ostavlja traga. Samo oni koji jedu ovaj hleb znaju šta znači kada utakmica, teniski meč, važan sastanak završi petnaestak minuta pre zaključenja izdanja. Novinari žive danas ono što će ostali svet čitati sutra.
Nekima je sitnica „zaćerati” novinara u „rodni kraj”, opsovati mu sve po spisku, jer misle da im je „pulen” ili „štićenik” zaslužio „osmicu”. Bolja ocena i „afirmativan tekstić” podižu cenu, pa se ne biraju sredstva. Sportski novinari odlično znaju da pritisci nisu nikada bili veći, a zašto ne reći i bezobzirniji i bezobrazniji.
Ali, sve to ide u rok službe. Kao u sportu, tako je i u novinarstvu konačan rezultat „majka svih istina”. Za sportiste to je učinak na terenu, a za novinare napisani tekstovi i miran san.
Leta prolaze. Stiže i 25. svećica na slavljeničkoj torti „Sportskog žurnala”. Rođendane odavno ne brojim jer nisam oduševljen činjenicom da sam svake godine sve bliži Lešću. Ipak, ovaj ću proslaviti. Živeli!!!
Milorad Bjelogrlić
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
