VREMEPLOV: Aplaudirao mu i Vembli

London, čuveni stadion Vembli 11. oktobar 1972. godine. Igra se 51. minut, Jovan Aćimović sa četrdesetak metara od gola sa desne strane centrira u srce šesnaesterca i onda sledi mostarska čarolija. Princ sa Neretve, Duško Bajević glavom prebacuje loptu na ivicu peterca, gde drugi Mostarac, debitant u reprezentativnom dresu, vižljasti, reklo bi se čak i neuhranjeni Franjo Vladić daleko poznatiji po konspirativnom nadimku Kulje prihvata loptu i glavom je šalje u mrežu iza nemoćnog Šiltona. Izjednačenje, Engleska – Jugoslavija 1:1. Kakav debi, kao iz najlepše bajke, ulazak u sobu besmrtnih. Retki su oni koji su postizali golove na Vembliju.

Strelac posle postignutog gola trči u zagrljaj, a kome drugom nego svom kapitenu iz Veleža Bajeviću. Presrećni raširenih ruku proslavljaju i zatim sledi nezaboravno pitanje razdraganog Vladića koje se i dan danas prepričava u gradu na Neretvi.

„Dule šta misliš je l’ me vidio Stampi kako dajem gol na Vembliju”, veselio se Kulje, a ostali igrači su začuđeno gledali i pitali o čemu se radi. Stampi je bio „božiji čovek”, mentalno ograničen, invalid i za život je zarađivao pošteno, stojeći ispred „Bristola” u Mostaru. Nosio je kofere i putne torbe gostima hotela, zarađujući na taj način za život koji je bio surov prema njemu. Bio je ljubimac Mostaraca koji su ga listom voleli i gledali sa sažaljenjem. 

Od Dejtonskog sporazuma u novembru 1995. godine Mostar je podeljen grad. Neretva je od nekadašnje kičme postala nevidljiva granica. Juče su i leva i desna obala bile mnogo tužne. To znači da je hercegovačku metropolu napustila plemenita duša. Bili su neraspoloženi i Pižon i Kule u Beogradu, Frfa i Šure u Splitu, Hadžija u Sarajevu. Onaj što uzima bez ruku u utorak 18. juna je u svoja nedra u 74. godini primio i Franju Vladića nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije i fudbalera Veleža, poslovođu igre „Rođenih”, „majstora”, znalca najplemenitijeg kova, legendu. 

Kakav je to as bio. Zvali si ga jugoslovenski Necer. Fudbaler sa reputacijom vanserijskog talenta. Takav božiji dar, takav pregled igre, takvo razmišljanje, fenomenalni prekidi igre, kompjuterski precizan pas, lucidnost, ideju niko nije imao na ovim prostorima. Njegovu igru su treneri uvek hvalili, ali je bio i po ukusu navijača.

Publiku je nemoguće prevariti. Ona odmah oseti „ko zna posao”. Svuda je dočekivan aplauzima. Činio je trećinu legendarnog mostarskog trija „BMV” (Bajević, Marić, Vladić). O njima je pisala evropska štampa, a stadion „Bijeli brijeg” je prozvan „čarobni brijeg”. Glavni arhitekta te lepote je bio Vladić.

Lako je objasniti njihovu slavu i popularnost. U to vreme se narod veselio utakmicama jugoslovenskog prvenstva kao što se danas raduje duelima Reala i Barselone ili Mančester sitija i Arsenala. Tada je imala smisla sentenca da se preko krvavog rada stiže do zvezda, slave i „sitnog” novca. Danas svaki dunster u „Ligi petice” zaradi neuporedivo više nego najveći majstori tog vremena.

Mostar je u vreme Veležove slave bio grad „vesele sirotinje”, disalo se istim plućima i to ne samo kada je fudbal u pitanju, u njemu se smejalo i plakalo, veselilo i tugovalo, pilo i pevalo. Imalo je i zbog čega. Gradska himna je bila: „Mi smo raja iz Mostara, sve nas ista ljubav spaja. Rođeni, rođeni...” Velež je bio večiti drugi, nikada nije bio šampion. Bez dileme najveća klupska žrtva nekadašnje SFRJ.

Klub mostarske raje, ljubavi, prkosa, ponosa. On je uvek bio više od sporta, institucija života. „Crveni” su pripadali radnicima, proleterima, omladini, đacima, sirotinji, a među takvima su se uvek rađali apostoli. Jedan od tih fudbalskih svetitelja je svakako bio Kulje. Kao i sva posleratna deca, rođen 1950. u nemaštini i bedi, često gladan i kao klinac je počeo da raznosi mleko po gradu.

Dok je išao u osnovnu školu, a i kasnije Vladić je mnogo voleo ptice. Bio je zaljubljen u štigliće. Zbog lepog izgleda i prelepog „pevanja” mnogi su tu malu ptičicu žuto crnih krila mešali sa kanarincima i zato su je držali u kavezu. Dok nije počeo da ozbiljnije trenira fudbal najviše je vremena je provodio hvatajući štigliće „na višće֨” (vrsta lepka), često ih prodavajući pomažući na taj način roditeljima da nekako sastave kraj sa krajem. Plata mala, a otac Damjan železnički radnik i majka Cvijeta odgajali su i hranili sedmoro dece.  

Ko zna šta bi sa njim bilo da ga kao juniora nije primetio veliki trener Sulejman Rebac. Vrednost jednog dukata, zavisi pored ostalog i u čijoj ruci se nalazi i kako se oblikuje. Sula je još u juniorima primetio njegov vanserijski talenat. Odmah ga prebacio u prvi tim dajući mu sva prava u građenju igre. Mostarci su slavili njegovu levicu i talenat.

Sa 18 je debitovao za prvi tim i punu deceniju bio nezamenjiv. „Desetka” je bila rezervisana samo za suverene igre kao što su bili Pele, Šekularac, Maradona.... Da nije voleo da igra karte postigao bi još više, ali što bi rekao Ivo Andrić: „Čovek bez mana je kao drvo bez grana”. Od fudbala je dobio sve, posle završetka karijere otvorio je kafić „Kulje” koji je bio prepun uramljenim novinskim tekstovima o njemu.

„Nikada Velež ne bi ono što je postao da nije bilo Vladića. Branio sam dve decenije i video mnogo asova, ali takvog velemajstora kao što je bio Kulje nije bilo. Godinama se znao naš sistem igre. Kada bi uhvatio loptu prvo bi gledao gde je on i brzo mu bacao loptu. Znao sam da on neće pogrešiti i da je već u glavi smislio našu akciju. Kada ne znaš šta ćeš sa loptom daj je Vladiću i uživaj. On će nešta da izmisli”, pričao mi je davno u Sarajevu Enver Marić.   

Na ovim prostorima se slabo pamti i ništa ne beleži. Ta nepradva mora biti ispravljena kada je Franjo Vladić u pitanju. U utorak je otišao Bogu na istinu i neka mu je večna za slava i veliko hvala za brojne bravure na terenu i srećne trenutke kojima je uveseljavao ljubitelje fudbala u Jugoslaviji. Bila je to divna mladost i detinjstvo. Polako odlaze majstori, život prolazi, a uskoro ćemo i mi koji ih se još uvek odlično sećamo.