Medalje osvajaju hrabri, a mi hrabrosti imamo

U petak, 26. jula, u Parizu će početi 33. letnje olimpijske igre na kojima će Srbija pokušati da obori svoj rekord postavljen pre tri godine u Tokiju, kada su njeni sportisti osvojili devet medalja (tri zlatne) i zauzeli 28. mesto u konkurenciji 206 zemalja i teritorija.

Zato intervju s predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) Božidarom Maljkovićem počinjemo tim pitanjem – može li Srbija da nadmaši sebe u Francuskoj, imajući u vidu to da će imati znatno brojniju olimpijsku reprezentaciju: 112 takmičara u odnosu na 87 u Tokiju…

-Bilo gde da sam radio, pomerao sam granice, organizaciju, čak sam menjao i raspored u hali. Zbog toga sam imao i probleme sa lokalnim vlastima u Španiji i Francuskoj – odgovara Maljković, četvorostruki klupski šampion Evrope u košarci. – Ja se i u ovoj ulozi osećam kao trener, ali onaj koji ima pred sobom ekipu od 112 igrača u raznim sportovima. Imam želju da bar za jednu medalju budemo bolji nego u Tokiju. Idemo tamo s velikim hendikepom, a to je odluka Olimpijskog komiteta Francuske da izbaci karate sa programa, što znači da smo uskraćeni za učešće Jovane Preković koja bi sigurno imala velike šanse da odbrani zlato. U Tokiju sam gledao sve njene borbe, dominirala je. Milica Mandić, jedina žena u Srbiji sa dva zlata, povukla se iz tekvondoa iz porodičnih razloga, rodila je divnog sina i želimo joj sreću. Govorim sve ovo da bih objasnio da u Pariz idemo bez dve sigurne medalje. Svakako, i sreća je važan faktor. Podsetiću da smo u Tokiju imali pet četvrtih mesta.

Olimpijske igre su, složićete se, mnogo teže takmičenje od svetskih šampionata. Jednom su u četiri godine, pritisak je ogroman jer nema mesta za popravni, pošto u svakom sportu ima znatno manje takmičara (ekipa) nego na svetskim prvenstvima?

-Svakako, Olimpijske igre su iznad svega. Meni je samo želja da naši sportisti daju i poslednji atom snage, kao što inače rade, pa šta bude. Svaki sport je posebna vrsta veštine. Krenuću od košarke, to je veština: znaš ili ne znaš. Kao što se zna da majstori „Berlutija” i „Vestona“ prave najbolje cipele. Mi imamo dobre sportiste, vešte ljude, borce… Navešću samo jedan primer… Da bi džudisti Kukolj ili Majdov bili olimpijski prvaci, moraju u jednom danu da pobede pet strašnih boraca iz drugih zemalja – pet „zveri”, da tako kažem.. Treneri su ti koji sportistima usađuju veštinu. Mi imamo u nekim sportovima vrlo dobre trenere, a u nekima ne. Neću da imenujem ni jedne ni druge. Uspeh sporta garantuje trener. Zar poslednje Evropsko prvenstvo u fudbalu nije to pokazalo, da titulu osvoji De la Fuente u koga je verovao samo jedan čovek, doskorašnji predsednik FS Španije Luis Rubijales. Normalno, u njega su verovali i njegovi igrači koji su rasli s njim.

Šta je još neophodno da bi neko stigao do olimpijske medalje?

-Olimpijske igre su surovo takmičenje. Jedna neprospavana noć, jedna dijareja i propade sve ono što si godinama gradio. Bio sam na sedam košarkaških fajnal-forova, na evropskim i svetskim prvenstvima. Olimpijske igre donose najveći mogući pritisak. Ne samo zbog strašne konkurencije, već znaš da te čitav svet gleda, od prvog komšije do ljudi iz Patagonije i Madagaskara. Tako da pored veštine moraš da imaš i hrabrost. Medalje osvajaju hrabri ljudi, a Srbima ne treba poseban dokaz da su takvog kova. Srbija je još početkom prethodnog veka ušla u MOK, kao jedna od prvih 18 evropskih zemalja, zahvaljujući generalu Svetomiru Đukiću, čoveku sa vizijom. Imamo obavezu da nastavimo tradiciju tih hrabrih ljudi.

Talenat je dakle tu, ali kako stojimo s novcem?

-Mi u OKS-u se ponosimo sa dve stvari. Prva je ta da smo u Tokiju bili prva zemlja s podjednakim brojem muških i ženskih sportista. Druga stvar je da smo najbolji na svetu kada se gleda procenat novca koji iz budžeta usmeravamo direktno na sportiste i trenere. Da budem precizan, 78 novca iz OKS ide u tom smeru, a taj odnos je kod Francuske, Amerike i Nemačke, 27 ili 28 odsto. To mi je lično rekao predsednik MOK-a Tomas Bah kada mi je pre nekoliko godina prišao na jednom prijemu da bi mi čestitao na tome. Mnogo ljudi ne razumeju da je OKS protočni bojler i da samo 22 odsto od ukupnog novca odvajamo za plate. Imamo veliko razumevanje države, a pogotovo predsednika Vučića. Nije se nikada desilo da odem kod njega, da mu obrazložim za šta nam je neophodan novac, a da ta sredstva ne dobijemo. Znam da će gospoda iz opozicije ovu moju izjavu da kritikuje, ali je to zaista tako.

Opozicija to napada zato što se po nekad, iz Vučićevih izjava, stiče utisak kao da daje svoje pare a to nisu njegove pare već državne?

-E baš dobro da to pitate, jer sam već čuo to pitanje ranije! Ne daje ni Makron u Francuskoj svoje pare, niti Putin u Rusiji svoje, ni Orban u Mađarskoj, ni Bajden u Americi… Ovo što vama govorim pričao sam i na nekim javnim skupovima, kod nas i u regionu, pored ostalog i u Splitu. Ne pričam to ni u čije drugo ime osim u svoje. Nikada nisam bio član partije, zbog nekih svojih stavova, ali i da bih uvek mogao bez pardona da govorim istinu.

Pošto već ima toliko novca u srpskom sportu, šta od svega toga dobija Olimpijski komitet Srbije?

-Olimpijski komitet Srbije ima budžet oko pet miliona evra. Obožavam fudbal, ali je van pameti da Zvezda i Partizan plate osam miliona evra nekog neproverenog igrača iz neke egzotične zemlje. Nije normalno da jedan takav fudbaler ima više nego ceo OKS. Da li je normalno i to da klubovi iz mog sporta imaju pet puta veći budžet od OKS?! Da li je normalno da jedan Ljubiša Majdov, koji je odgajio sina svetskog prvaka, koji je doneo sedam medalja ovoj zemlji, pozajmljuje od svog sina pare da bi kupio poklon unucima. Kako je moguće da Ljubiša Majdov nema nacionalno priznanje. Nemaju ga ni jedan Goran Obradović, ni Marina Maljković, ni mnogi drugi treneri...

Već smo jednom razgovarali na tu temu. Ko je taj ko može to da istera do kraja (treneri su od 2009. isključeni iz Uredbe o nacionalnim sportskim priznanjima i „penzijama”) i da vrhunski treneri u Srbiji opet imaju isti status kao i vrhunski sportisti?

-Ja mislim da taj problem može da reši samo predsednik države. Niko drugi do on…

Da li je prirodno da takve stvari, koje se tiču sporta, rešava predsednik države?

-Slažem se, nije prirodno, ali znam da je on jedini koji to može da reši. Postoji obećanje od onih koji su to trebali da sprovedu u delo. Dan posle tog obećanja, ja sam tu vest saopštio u Skupštini, ljudi su ustali i dva minuta aplaudirali. Red je da se odužimo uspešnim trenerima i da im damo ono što su zaslužili, pogotovo onima koji teško žive. I onda je neko preko noći promenio tu odluku...

Ko je to promenio?

-Nisam policajac da istražujem takve stvari, a držim se podalje od svega da neki ne bi rekli da to radim zbog svoje ćerke… A videli smo i na primeru De la Fuentea da je trener najvažniji za uspeh ekipe. Kad je moj prijatelj Ivica Dukan svojevremeno u intervjuu za „Slobodnu Dalmaciju” pitao Majkla Džordana ko je najvažnija ličnost za veliki uspeh košarkaškog tima, dobio je odgovor da je to uvek trener: „Jedan loš trener sa najboljih pet NBA igrača izgubio bi od jednog odličnog trenera koga ja izaberem sa osrednjom postavom”. Što je tačno. Srbiji su potrebni treneri. Trebalo bi neuporedivo više da ulažemo u njihovu edukaciju. Reći ću nešto što se neće dopasti mnogima iz mog sporta (košarka), koji je jedan od naših najvećih sportova: nama su primat u vodećim evropskim klubovima uzeli grčki treneri, koje smo upravo mi učili košarci.

Srbija će prvi put u istoriji biti predstavljena na istim Igrama sa oba i košarkaška i odbojkaška tima, plus vaterpolo reprezentacija i ekipa u basketu 3h3?

-Nema sumnje da smo genetski predodređeni za igre s loptom. Zato bi trebalo da pomognemo i rukometu koji već neko vreme kašljuca, a moja generacija odrasla je na najvećim rezultatima našeg rukometa. Pre neki dan u gostima mi je bio legendarni dr Nebojša Popović, dotakli smo tu temu i vidim da je i njemu strašno krivo. Bio je nedavno u poseti legendarnom treneru Vladi Štenclu u Dalmaciji koji mu se požalio da mu ne valja parče puta koji vodi ka njegovoj kući. Popović je na to reagovao tako što mu je od svojih para asfaltirao put. Sjajan gest sjajnog čoveka! Nemoguće je da imamo genetiku za druge sportove s loptom a da nemamo za fudbal i rukomet.