U RAŠLjE: Reprezentacija nema cenu

PIŠE: Svetlana VUJČIĆ

Što kažu inicijatori smene aktuelne rukometne vlasti, promene su neophodne, a i što kažu iz UO RSS – ne sad.

I, tu bismo mogli i da zaključimo ovaj slučaj. Ali, nas niko ništa ne pita, glad je velika. Za vlašću. Pa i po cenu neprocenjivog - reprezentacije Srbije. 

Da istinski vodimo računa o najdragocenijem, a svi se kunemo da nam je to dres sa državnim grbom, ne bismo tražili hitne promene pred same mečeve završnica kvalifikacija za odlaske na SP i EP, već bar dan posle. Kao što bismo neke druge smene i promene obavili mnogo pre ovih važnih akcija. Ali, niko ovde na sat ne gleda, jedni se uspavali, a drugi žure.

Zbog toga ženska nacionalna selekcija na Rumunke izlazi bez četiri najbolje igračice, a sa Sašom Boškovićem, umesto obrnuto.

Dosta toga se nije odigralo kad je trebalo i moglo, a sad mu nikako vreme nije, jer je ono trenutno rezervisano za  reprezentacije. Dužni smo da navijamo za Srbiju i podržavamo nacionalne selekcije u bilo kom da su sastavu, sa bilo kojim selektorom kad je takmičenje u toku. Pa i ratovi su prekidani zbog Igara, posle se nastavljalo tamo gde se stalo sa cepanjem i svrgavanjem.

Strašno mi je i da pomislim kako se uz ovolike potrese i prognoze u kojima im inicijatori promena ne daju ni mrvu šanse da mogu da pobede, što zbog selektora što zbog njih samih, osećaju ove devojke i momci u dresu sa nacionalnim grbom pred ove važne mečeve. Jadno i bedno sigurno. Nesigurno svakako.

I kako da pobede kad niko u njih ne veruje, a rukomet nabijen najžešćim otimanjem o vlast?! Stvarno mi nije jasno kako nas nije sramota, od nas samih, i od ove dece što se ugledaju na nas. Valjda neće.

Pokušavajući da proniknem u sve ovo, nikako ne mogu da shvatim zašto je inicijatorima smene toliko važno da promene nastupe baš sad u maju, a ne polovinom juna na primer, kad sve kvalifikacije prođu.

Nije valjda da misle kako će im to teže uspeti ako se reprezentacije plasiraju na velika takmičenja, kad ovamo svuda i na svakom mestu ističu da neće proći, što zbog neodgovarajućih selektora (Perić im nije školovan, nema dana radnog staža, a Bošković ni umeća ni autoriteta), što zbog isto takve selekcije igrača.

Pa gde se to govori igračima, uoči samih utakmica?!

Hajde i da se samo priča, ni po jada (možda može da probudi inat kod reprezentativaca, ako ne pokrene mučninu), nego se, kako sa svih strana bruji, sa svih strana i preti.

Inicijatori smene, navodno to rade po političkoj osnovi, pretnjom smanjenja budžeta koji lokalne samouprave daju klubovima i rukometu, a ovi na vlasti pozicijama klubova u Super i ostalim ligama, ispadanjima i slično.

Po tim glasinama, i jedni i drugi prete istim ljudima. Delegatima u Skupštini od kojih se navodno traži da glasaju ili ne za vanredne izbore.

Ovi prvi, bivši asovi i treneri, to navodno rade zato što niko od njih nije delegat i uglavnom nisu angažovani po klubovima, samim tim ni u raznim telima RSS, a drugi jer preko operativnih organa inače stalno kroje njihovu sudbinu.

Lično, prosto ne verujem u te pretnje, nekako su mi bez smisla. Najviše zbog toga što bi to onda značilo da niko ne nudi ništa novo.

Ipak, sudeći po ličnom iskustvu, trebalo bi i da poverujem, jer meni su neki, nije važno ko i kad, pretili samo zbog toga što im se nije sviđalo šta o njima pišem. Ne, ne uvek, samo kad ih ne hvalim.  

Njihov gnev mi je takođe bio nelogičan. Trebalo je samo da rade drugačije. Onda bih i ja drugačije pisala. Vrlo jednostavno.

A, ne, neću da otkrijem ni ko je pretio, ni kad, ni kako sam prolazila u sudskim sporovima, jer kad bih vam rekla, morala bi da vas ubijem. A niko ne umire dvaput.