Siniša Lazić o peticiji za promene u RSS: Dobar broj njih su bili vrhunski igrači, ali ništa više od toga

Potpredsednik Upravnog odbora Rukometnog saveza Srbije Siniša Lazić kao odgovor na sve učestalije prozivke u sredstvima javnog informisanja od strane određene grupe bivših igrača i trenera poslao je našoj redakciji Saopštenje koje vam prenosimo u celosti:

– Povodom učestalih napada koji se poslednjih dana vrše u sredstvima javnog informisanja, na legalno i legitimno izabrane organe Rukometnog saveza Srbije, u svojstvu jednog od potpredsednika Upravnog odbora RSS, sa posebnim zaduženjima za regionalni razvoj, želim da se obratim sportskoj javnosti i pojasnim neke činjenice.

Uvažavajući izuzetan doprinos rezultatima i medaljama koje su u prošlosti osvajali potpisnici zahteva za vanredne izbore u rukometu, uvidom u bazu podataka Rukometnog saveza Srbije može se uvideti da dobar broj njih uopšte nisu članovi saveza jer nemaju registracije ni kao igrači ni kao treneri ni kao sportski radnici.

Osnovna pretpostavka za učešće u bilo kakvom izbornom procesu u rukometu je da se bude registrovani član saveza, pa tako i biran u organe i tela saveza. Zbog toga ostaje nejasno sa kojih pozicija nastupaju potpisnici zahteva za promene. Ako su hteli da budu izabrani u organe saveza to su uvek mogli tako što bi ih predložila njihova baza. Ali izbor u organe saveza ne vrši se kukanjem po novinama i omalovažavanjem pravih sportskih radnika po kuloarima.

Dobar broj njih su bili vrhunski igrači, ali ništa više od toga. Poneki su postali i treneri, ali ne sa tako sjajnim rezultatima kao što su ih imali dok su bili igrači. Škole je većina završila, ali nikad. O fakultetima da se i ne govori. Radnog staža samo iz rukometa. Bilo bi lepo kada biste rekli šta ste još u životu radili, osim što ste igrali rukomet i sami sebe proglasili legendama. Ne računam tu ono vreme kada ste isti vi koji se i sada javljate smenjivali selektora davne ’97, istog onog selektora čijom podrškom sada pokušavate da obmanete javnost.

Samim pogledom na nabrojana imena pučista vidi se da su mnogi imali ozbiljne funkcije u savezu u poslednjih petnaest godina, a da pri tome nisu ništa uradili. Dobro se sećam kada su na jednoj sednici Upravnog odbora neki od njih pitali kada stiže plata, jer su mislili da se članstvo u organima plaća, a kada su saznali da su sve to volonterske funkcije bili su teško razočarani (razočarane).

Mnogo potpisnika dobili su nacionalne penzije a sada ne žive u Srbiji već iz inostranstva uživaju blagodeti, i pored toga nikada od tih penzija koje su dobili zahvaljujući rukometnoj karijeri ni jedan jedini dinar nisu odvojili za pomoć rukometu, nekom klubu ili školi rukometa. U isto vreme njihovi klubovi u kojima su igrali ili su se ugasili ili jedva postoje. Čak ni bankarske provizije na vaše nacionalne penzije ne plaćate, već to radi savez iz prihoda od naših članarina i doprinosa. Plaćate li porez u Srbiji gospodo bivši igrači, ili možda imate i neko drugo državljanstvo.

Ko je tu gospodo bivši igrači kriv? Čija je to odgovornost?

Zar i mi nekadašnji mali igrači iz još manjih sredina nemamo pravo da se bavimo rukometom? Zar klubovi po našim selima i varošicama nemaju pravo da igraju sa velikima kakvima vi sebe smatrate? Zar je pogrešno voleti rukomet i odvajati i poslednji dinar da bi ga neka deca iz malih sredina i kako vi kažete iz unutrašnjosti igrala?

Da li treba da se ponašamo nedolično i nekulturno, vređamo i psujemo svakoga ko ne misli kao mi, a neki od vas to upravo rade, baš na utakmicama, tako jasno izražavaju svoju nemoć i nesposobnost. Da znate šta i kako treba vi biste odavno zasukali rukave i vodili klubove u kojima ste igrali.

Kada ste iz svog džepa dali jedan jedini dinar za rukomet? Kada ste kupili neku loptu ili dres nekoj školi rukometa. Uostalom, kada ste poslednji put uživo gledali neku rukometnu utakmicu u Srbiji? Ili mislite da se rukomet vodi iz udobnih fotelja sedeći kod kuće u inostranstvu i po beogradskim kafićima.

Da li ste nekad pitali ili pomogli našoj sredini na Kosmetu za proteklih 16 godina kako stvaramo igrače, održavamo stare klubove i formiramo nove, koji dostojno predstavljaju srpski rukomet na prostoru Kosova i Metohije. Da li znate kakve muče i poslednju paru iz svojih džepova daju za kosmetsku decu da bi se bavila rukometom Slavko Mandić, Zoran Galjak, Marinko Kasalović, Duško Biševac, Ratko Biševac, Nebojša Mitrović, braća Mojsić, Vlada Milentijević, Milomir Božović, Branko Jakšić, mnogi drugi, i stari sportski as Stevan Vulović. Lako je biti igrač u mirnim sredinama, ali treba postati igrač i još više dobar čovek u malim i onim ne baš mirnim sredinama. Naši mladi rukometaši rastu u teškim uslovima, ali zato vole rukomet.

Gospodo legende, niste samo vi igrali rukomet i niste samo vi osvajali medalje, ima još mnogo rukometaša koji su dali svoj doprinos neko više neko manje, ali su rukomet voleli i voleće ga bez interesa, bez penzija i bez primitivizma.

Zapitajte se koliko je vas koji su nezadovoljni u odnosu na broj onih koji svakoga dana misle kako da očuvaju naš sport. Više je nego jasno da ste nezadovoljni zato što vas nigde nema jer vas niko neće, pa ni vaši klubovi u kojima ste igrali, a vi sami znate zbog čega je to tako.

Da ne zaboravim, ako želite kako vi kažete funkcije, ako ih već kojim slučajem niste raspodelili između sebe, ukoliko ih bude dovoljno za sve vas nezadovoljne, bilo bi dobro da se prvo registrujete kao članovi Rukometnog saveza Srbije, pa da onda kao punopravni članovi učestvujete u izbornom procesu.

Trebalo bi da znate da u radu organizacije učestvuju i odlučuju članovi saveza, a ne navijači i bivši igrači.

Ako je i od vas, mnogo je.