Posle dve decenije Srbija ostaje bez selektora

Krajem godine dr Miloradu Dokmancu ističe ugovor i, posle dve decenije, neće više biti selektor svih nacionalnih selekcija. Najavio je to nekoliko meseci pre Olimpijskih Igara u Parizu, rekavši da će se, posle najvećeg planetarnog sportskog događaja, povući sa izuzetno odgovorne funkcije.

U rvanju je više od pola veka i uradio je mnogo za najtrofejniji olimpijski sport Srbije. Rvački staž započeo je 1972. godine, posle dve sezone, od oktobra 1974. već je bio u trenerskim vodama i 33. sezone ostavio je trag na klupskom nivou, kasnije sve pretočio u uspehe sa reprezentacijom.

Postao je nacionalni trener u Jugoslaviji 1989 i imao je prekid tri godine (1993/95), kad je zbog ratnih dešavanja, morao da napusti Hrvatsku. Punih 12 sezona, od 1989, bio je na kormilu kadetske i juniorske selekcije, dve decenije pod ingerencijom glavnokomanujućeg u struci, bile su mu sve naše reprezentacije. Piše monografiju o pola veka provedenih u trofejnom sportu i njen sadržaj sigurno će obogatiti opus i deo istorije, ne samo u rvačkom sportu.

- Neću se kandidovati za novi selektorski ciklus, ugovor mi ističe krajem decembra i doći će mlađi da nastave gde smo stali – rekao je Dokmanac.

Posle Igara u Parizu, ugovor je istekao prvom treneru Stojanu Dobrevu, koji je vodio tim u grčko-rimskom stilu od januara 2014 godine. Iz sjajnog i uspešnog trilinga, ostao je Vojislav Trajković, godinama desna ruka Dobreva i stručnjak koji je i samostalno vodio selekcije na takmičenjima, a na seniorskom Evropskom prvenstvu u Zagrebu, prošle godine, pod njegovom dirigentskom palicom, Viktor Nemeš bio je drugi, a Mihail Kadžaja i Georgij Tibilov treći.

- Prezadovoljan sam ostvarenim, rvanje je moj život i nisam ni sanjao, niti mogao  da zamislim da će sve da bude na ovako visokom nivou i sa ovolikim brojem trofeja. Željko Trajković je preuzeo vođstvo Rvačkog saveza 2004. godine, meni je pripala struka i na početku nije bilo ni malo lako. U prvih osam godina bilo je dosta turbulencije, osporavanja, razno - raznih podematnja, da bi, u poslednjih 12 godina, sve izašlo na videlo i potvrđeno opštim priznanjima da naša strategija donosi uspeh. Uspeli smo ostvariti nezamislivo – veli dr. Dokmanac.

Dodao je odmah sledeće.

- Vratili smo rvanje tamo gde je bilo 60. i 70-tih godina prošlog veka, kad su se osvajale medalje na najvećim takmičenjima i bile brojne. U poslednje četiri sezone, osvojeno je 16. velikih seniorskih medalja i to je najbolja potvrda dugogodišnjeg uspešnog rada i velike posvećenosti. Uradili smo mnogo više u odnosu na daleko veće i bogatije zemlje koje, takođe, imaju bogatu tradiciju u rvačkom sportu.

Njegova kazivanja o prošlim danima i počecima rada, bila su duga i sadržajna, za roman o delu istorije našeg trofejnog sporta. Kad smo se vratili u sadašnje prilike, bio je jasan.

- Posle toliko godina, mladi mora da nastave, a ko će biti novi selektor, novi prvi trener, odlučiće se do kraja godine. Na bazi iskustva i dobro poznavajući ljude koji vode srpsko rvanje, neće doći do greški. Drugi će dobiti poverenje, mnogo toga se analizira i rešenja će da budu prava. Ako izuzmemo Igre u Parizu, od 2014 godine, kad je Davor Štefanek postao svetski prvak u Taškentu, nismo se sa velikih takmičenja, vratili bez odličja.

Pri pomeni poslednjih Olimpijskih igara, bilo je dosta sete u glasu uspešnog selektora. Kao da ne može da preboli da se, posle Rio de Žaneira (2016) i Tokija (2021), nije osvojilo odličje.

- Nikad u sportu, kao i životu, ne može sve da bude idealno i onako kako želimo i planiramo – kaže Dokmanac. – U dva meča, Mate Nemeša i Aleksandra Komarova, doživeli smo dve velike sudijske nepravde koje su otišle na štetu naših boraca. Uz to, četiri borbe bile su u punom egalu, na žalost, nije se okrenulo na našu stranu. Sve sam dobro analizirao i dokumentovao, ali sad nema vraćanja nazad.

Posle kraće pauze, nadovezao se na napred izneto, sledećim rečima.

- Moram da kažem i ovo, forma za Igre nije bila tempirana kako treba. Posle povrede Stevana Mićića, aktuelnog svetskog prvaka, koji je bio prvi favorit za zlato u kategoriji do 57 kg u slobodnom stilu, u strahu da se još neko ne povredi, prvi trener Stojan Dobrev, smanjio je intenzitet treninga kako bi rizik od povreda sveo na minimum. Tako se forma izgubila i nija bila na potrebnom nivou za početak Igara.

Za dr Dokmanca budućnost je svetla i Srbija ima kadar na nastavi sa kontinuitetom osvajanja medalja.

- Naše rvanje ima budućnost, Sebastian Nađ i Ali Arsalan su svetski prvaci, Aleksandar Komarov evropski,  Tibilov ima bronze sa kontinentalnog i planetarnog prvenstva, obaviće se razgovor sa braćom, Matom i Viktorom Nemešem koji su rođeni 1993, osvojili su mnoge velike medalje i mogu još puno da doprinesu. Uz pomenute, imamo plejadu mladih za naredne olimpijske cikluse. Aleksa Ilić, Katić, Branko Andrija  Mihajlović, Ognjen Jakovljević, Zlatan Pek, Noe Poč, Daniel Berkec, Stevan Kojić, Dušan Stokić, Marko Supić i još nekolicina, uveliko su u trenažnom procesu sa seniorima, a kadetskog i juniorskog su uzrasta. Perspektiva je odlična.

Istakao je i ogroman napredak u ženskom rvanju.

- Nikad nismo imali ovakav potencijal i uspesi kod devojaka plod su velikog ulaganja u uslove za rad i struku. Maša Perović, Jana Petrović, Milica Sekulović, Emilija Jakovljević, Ivana Gajić, Evelin Ujhelji, Iringo Đeri, Anđela Cvetković, Oršolja Habi i druge, čine budućnost u ženskom rvanju i imaju ozbiljne šanse da učestvuju na Igrama u Los Anđelesu.

Rekao je dojučerašnji uspešni selektor da će ostati deo rvanja i RSS, ne na izvršnoj funkciji, ali će pomoći mlađima da nastave trasiranim i medaljama oivičenim putem. Na kraju je apostorfirao sledeće.

- U Rvačkom savezu, od kancelarije do vođstva su posvećeni, vredni i istrajni ljudi, dosta ih je po klubovima, ali ništa ne bi mogli bez pomoći države, bez Ministarstva za sport i Olimpijskog komiteta i sve što smo ostvarili, njihova je nemerljiva zasluga. Bez takve podrške koju su pružili u poslednjoj deceniji, ne bi iskovali medalje i došli do mnogih titula - zaključio je dr Milorad Dokmanac.