Ja bih da igram još malo

Svako ko je barem jedanput igrao stoni tenis u životu čuo je za levorukog asa koji je po prvi put ušao na velika vrata sporta sa celuloidnom lopticom pre više od 30 godina. Od devedesetih 20. veka pa sve do danas, Aleksandar Karakašević je simbol srpskog „pingića”, a kako stvari stoje ostaće na tom mestu još dugo godina.

Ipak, Sale je neretko u Srbiji bio osporavan, pogotovo u godinama kad je javnost tražila nadolazeće nade i pokušavala da dugogodišnji trio (Karakašević, Jevtović, Pete) pošalje u penziju. Nisu uspeli u tome dugo te su, sad već nekadašnji reprezentativci, još neko vreme bili stub državne selekcije, dok su u domaćim okvirima bili nenadmašivi.

- Nikada mi jedna stvar neće biti jasna. Ako si najbolji u određenom trenutku, na selektoru je da te pozove u reprezentaciju. Sa 36 godina osvojio sam tri medalje na pojedinačnom prvenstvu Evrope. Sad za Marka Jevtovića, koji ima isti broj godina u ovom trenutku, pričaju da je svoj najbolji stoni tenis odigrao i da bi trebalo da se šansa da mlađima. Evropsko prvenstvo je u toku, a ja ni malo nisam zadovoljan kako stojimo. Upravo bi Jevtović u miksu sa Šurjan mogao na sledeća dva Evropska prvenstva do medalje. Bio bi to spoj mladosti i iskustva, koje mi trenutno u reprezentaciji nemamo. Isto tako mislim i za Žolta Petea, jer su on i Marko igrači koji su sa mnom igrali dugi niz godina, a sad su i dalje među najboljim stonoteniserima u zemlji – započeo je Karakašević razgovor za Sportski žurnal.

Ostavio je trag u Pluderhauzenu, klubu za koji igra i sada. Pored toga, veliku je želju imao da pomogne voljenom Partizanu u osvajanju trinaeste titule u Srbiji.

- Da nisam doživeo povredu pre desetak godina, sigurno bih još dugo igrao u Pluderhauzenu. Tamo sam bio svoj na svome, a svake sezone smo bili konkurentni u dva najveća takmičenja u zemlji. Sad, ipak, imam dosta godina, ali želja za igrom je i dalje ista. Da mi je neko rekao u vreme moje top forme da ću igrati četvrtu ligu Nemačke ne bih mu verovao, ali sad mi je jasno da zbog zdravlja i elana koji imam mogu još dugo da igram na vrlo visokom nivou i uživam dok to radim. Ostvario sam još jednu želju i vratio se u Partizan sa kojim sam osvojio titulu prethodne sezone. Imamo kvalitetne igrače koji mogu da naprave rezultate u nekom od evropskih takmičenja. Tu su Krastev, Zeng i Pajkov koji su veoma dobri stonoteniseri. Milošević i ja smo tu od domaćih igrača, te će biti veoma zanimljivo ukoliko budemo igrali neko od takmičenja – optimističan je Karakašević.

Iza sebe ima pet Olimpijskih igara, moglo ih je biti i više, ali su zdravstveni problemi bili jači pred Tokio 2021.

- Ugradili su mi dva stenta par nedelja pred početak Olimpijskih igara. Trebalo je to da budu sedme Igre za mene, ali šta je tu je, nemam razloga da žalim. Od pet takmičenja na koliko sam nastupio, u sećanju mi ostaju 2004. i 2008. kad sam bio nadomak medalje u dublu, dok sam u singlu imao nesreću da se susretnem sa dva najbolja stonotenisera u istoriji ovog sporta – Valdnerom i Personom.

Posle ogromnih uspeha u reprezentativnoj i klupskoj karijeri odlučio se da voljenom sportu pomogne i kao predsednik Stonoteniskog saveza Srbije. Na toj funkciji bio je skoro sedam godina.

- Uradio sam sve što sam mogao da stoni tenis vratim na stare staze slave, pre svega na male ekrane. Smatram da sam u velikoj meri poboljšao neke aspekte, vrhunac svega bilo je Evropsko prvenstvo za mlade u Beogradu 2022. Mnogi pričaju svašta, da sam ostavio dug od osam miliona, a nisu svesni da sam po preuzimanju funkcije imao 11 miliona duga. Nerealno je porediti takve neke stvari, pogotovo kad vidite stanje u tadašnjem i sadašnjem vremenu, tako da su te priče suvišne. Izdvojio bih Iliju Lupuleskua, koga veoma cenim kao igrača, dok svi ostali ne bi smeli da se nalaze na pozicijama gde se nalaze. To su ljudi koji u 30 godina nisu uspeli da urade mnogo toga korisnog za ovaj sport. Želim im da naprave upola uspešno prvenstvo za veterane kakvo smo mi za mlađe kategorije. Međutim, jedinog čoveka sposobnog za tako nešto su oterali posle tri meseca. To vam govori koliko tu ima i drugih interesa, pogotovo što je on bio najglasniji kad se pričalo o mojoj smeni.

Nije oduševljen srpski stonoteniser stanjem u Srbiji, klubovi imaju nikad manja prava, a novčanih sredstava je potrebno sve više izdvajati.

- Jedan od glavnih problema tokom mog rada je bio povećanje takse za igrače i klubove. Sad su one još veće, a uslovi u kojim igramo su nejasni. Neverovatno je da igrate ligu u kojoj sa 22 trijumfa možete da budete iza tima koji zabeleži 16 pobeda. To je bio predlog jednog čoveka koji je dugo godina igrao u Švajcarskoj, pa je sve te ideje odlučio da implementira ovde gde je nemoguće sa takvim sistemom napraviti napredak u stonom tenisu. Rekao sam da neću više da se mešam, samo odgovorno tvrdim da svi ti ljudi ne mogu doneti boljitak našem sportu i da su nam potrebne korenite promene. Za tako nešto nam treba sposoban stručni kadar, koji trenutno Stonoteniski savez ne poseduje.

Za smanjenje kvaliteta ne krivi Savez i stonoteniski svet, već akcenat prebacuje na sistem.

- Nije to više isto vreme. Nekada smo svi provodili vreme napolju, bavili smo se sportom po ceo dan. Sad su telefoni preuzeli glavnu ulogu, a ta stvar će u potpunosti poremetiti sistem koji se gradio godinama. Dok sam bio u svetskoj organizaciji, zalagao sam se za to da zabrane deci telefone na velikim turnirima, kako bi mogla da provode vreme jedni sa drugima i steknu prijateljstva za ceo život. Pored toga, dosta bi pomoglo stvaranju hemije u ekipi, nijedna medalja u ekipnom delu nije došla preko noći, svi smo bili pre svega dobri drugari, što smatram jednom od najvažnijih stavki kad je u pitanju bilo koji sportski uspeh.

Pamti vreme kad je imao priliku da uči od oca Milivoja, Šurbeka, Stipančića...

- Od samog početka više sam voleo da uživam dok igram, tako je laž kad se kaže da sam imao talenat koji nije iskorišćen. Samo nisam voleo vežbe. Desilo mi se da na pripremama reprezentacije ne znam šta treba da radim, tako da sam često trčao krugove oko sale. Moj otac, Šurbek i Stipančić su u svoje vreme bili jedni od najboljih stonotenisera sveta. Na način na koji su trenirali sad jedino mogu Kinezi i Nemci da se svrstaju. Uvek sam voleo da provodim vreme u sali i posmatram njihove treninge, smatram da sam upravo zbog vremena provedenog sa njima napredovao mnogo više. Sve to je imalo i svoje mane, pošto sam za svako loše dešavanje u reprezentaciji ja snosio najveću odgovornost. Otac je bio selektor i bilo je prirodno da ću kao sin imati najviše grdnje – rekao je Karakašević.