MUNDIJAL PRIJATELjSTVA - Pepđonović: Moje srce je puno, ja sam srećan čovek!

(Od našeg izveštača iz Ulcinja)

Ulcinj gori! Nikad i nigde u svetu nešto slično nije se dogodilo. U malom gradu s velikim srcem okupiće se danas 314 legendarnih sportista iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovenije, Albanije…Nekadašnji fudbalski ratnici, košarkaški virtouzi, vaterpolo umetnici, bokserski šampioni, rukometaši, rvači, šahisti… Svetski, evropski i olimpijski šampioni.. sportske legende koje Pavlu Pepđonoviću nisu mogli da kažu “ne”. Ulcinj će od danas do srede biti domaćin nesvakidašnjeg Mundijala prijateljstva – trećeg po redu koji je za njegovog idejnog tvorca počeo poslednjeg dana prošlogodišnjeg kad su mu Gudelj, Hadžibegić, Karasi, Slavnić, Baždarević i svi ostali obećali da će ponovo doći, a on njima da će naredni skup dobiti još veću sportsku, kulturnu i socijalnu dimenziju za ceo region…

Spontan, prirodan, iskren, Pavle Pepđonović je prijatan sagovornik, koji pohvale njemu namenjene usmerava na sve strane Ulcinja i Crne Gore iako je za svoj grad i državu učinio više od timova turističkih, sportskih i ekonomskih stručnjaka… Logično, pitali smo ga prvo da li je njegovo veliko sportsko srce puno kad zna šta je sve napravio u poslednjih 30 meseci…

- Ponavljam kao i uvek: napravili smo svi zajedno, jer jedan čovek ovo ne može da napravi. Od prvog dana pričam da je ovo jedna dobra energija proistekla velikom podrškom našeg grada. Mi smo samo pokrenuli ideju i onda smo dobili neopisivu podršku koja nam je dala cela naša zajednica i tako smo krenuli na tom valu. Srećni smo, srećan sam, ponosan sam, srce mi je puno. U ovom trenutku, dan pred Mundijal drma nas malo i ta pozitivna trema i pomalo radi adrenalin jer je odgovornost dosta velika. Očekujemo veliki broj gostiju. Ali, kad se sretnem sa sugrađanima koji ništa ne progovore, samo pogledom, osmehom i klimanjem glave pozdrave, oseti se ta energija i sreća kod svih ljudi. Zato mislim da smo svi, ne samo u Ulcinju i Crnoj Gori, nego i regionalno: svi dobri ljudi, svi prijatelji sporta - srećni i ponosni na sve ovo…

Prve godine su u centru pažnje bili fudbaleri, prošle su uz njih na binu izlazili olimpijski šampioni, rvači, bokseri, rukometaši. Danas u Ulcinj na treći Mundijal prijateljstva stižu slavni košarkaši i još slavniji vaterpolisti… Vi ste uspeli nešto što Miljen Miljanić, Novosel, Ratko Rudić i ne znam koga još da nabrojim, možda nisu čak za vreme svojih selektorskih karijera mogli, da pozovu i da im se odazovu svi najbolji?!

- Hvala vam na tim rečima. Kad je završen drugi Mundijal, mi smo ovde, mi obični građani koji se družimo, malo ispitali javno mnenje u gradu: šta ćemo dalje, da li ćemo ići dalje, da li je iscrpljen taj faktor iznenađenja jer, kao što ste rekli, baza su bili  fudbaleri.  Koga god smo pitali, ljude iz turizma, penzionere, svi su nam kao iz topa rekli: deco, nemojte ovo da prekidate. To se mora nastaviti, ako imate energiju, imate našu podršku, ovo je mnogo značajno i za grad i za državu Crnu Goru. Posle toga razmišljali smo u kom pravcu da malo osvežimo mundijal.  I krenuli smo ponovo u jednu nemoguću misiju, ali koja je bila mnogo lakša nego početna - prva, jer je ulcinjski mundijal prethodne dve godine promovisan i nisam naišao na čoveka iz sveta sporta iz kompletnog regiona kome sam se obratio da on nije čuo za događaj.

Otkud vaterpolo u centru pažnje?

- Živim na relaciji Opatija – Ulcinj i video sam kroz medije da se priprema premijera filma poznatog reditelja Dejana Aćimovića: “Dogodio se - Ratko Rudić” i da će biti u Zagrebu i u Beogradu.  Uspeo sam da dođem do broja  Dejana Aćimovića i krenuli smo u akciju da film dođe u Ulcinj. To je bila inicijalna kapisla da raširimo priču i da Ulcinj pretvorimo u jedno pravo olimpijsko selo. I došlo je do susreta u Zagrebu sa Dejanom Aćimovićem. Ovo je crnogorska premijera filma “Dogodio se” u Ulcinju, po nekoj logici stvari, ona bi trebala da bude u Kotoru, u Kotor je kolevka crnogorskog vaterpola, u Ulcinju nemamo ni bazen…. Igora Milanovića sam upoznao dve godine pre toga u Sarajevu i s njim se malo zbližio i tako je krenula vaterpolo priča..- Tu je sad, kao što znate, bokserska reprezentacija sveta koja će biti u prejakom sastavu: Tadija Kačar, Mirko Puzović, Mehmed Bogujevci, Fatmir Makoli, Miodrag Perunović. Tu je Šaban Trstena…

A kako reaguju sportisti kad dobiju poziv?

- Prva godina je bila dosta neizvesna... Prvo što sam ja totalno nepoznat čovek. Još pozivam telefonom, kada je u živoj reči, sednete s nekim “jedan na jedan”. Svi su prihvatali, ali, sve je bilo neizvesno...

Ivicu Šurjaka ste pronašli u Splitu…

- On ima restoran na Vidilici. Ne znam šta bih dao da imam taj video, da je mene neko snimio kako sam prilazio Šurjaku. Tražio sam na guglu, da vidim kako Šurjak danas izgleda. On izgleda fenomen, mislim izgleda skoro isto. Popeo sam se na tu Vidilicu, stigao do restorana koji ima terasu i unutra šank i jedan mali sto. I gledam po terasi, nema ga nigde. Niti sam ja zvao, niti se javljao. Ušao sam i vidim ga, čita novine, a za šankom tamo momak pere čaše. Krenem, stanem, ponovo krenem dva koraka pa se vratim. To je sve razmak jedno dva i po metra. Momak iza šanka kaže “da li šta treba”,  ništa. Napravio sam drugi pokušaj dva koraka do pola stola, on nije podigao glavu i ja sam se vratio. I onda sam uzao vazduh, priđem stolu i on digne glavu. Poštovanje gospodine Šurjak, ja se izvinjavam, ja sam Pavle Pepđonović iz Ulcinja, moje ime ništa ne znači, treba mi vaša pažnja 3 do 5 minuta. Ali molim vas, vi pročitajte novine, ja ću sačekati… On zatvori novine, i ja onda počnem priču, da smo dogovorili već posetu Ivana Gudelja u Ulcinju, da sam zbog oca zavoleo Hajduk i da smo došli na ideju da organizujemo posetu Gudelja i promociju knjige u Ulcinju  gde je veliki broj navijača Hajduka. Rekao mi je da je to fenomenalna ideja i: “ slušaj Pavle, kad dobijem poziv za svadbu, ja ne potvrdim nikome, ugradio sam stentove, ovo je, fenomenalna priča o Gudelju, sad smo, kaže, bili na svadbi, jer on se drugi put oženio, ne mogu da obećam ništa. Napolju je bio moj prijatelj Mišel s kćerkicom i zamolio sam Šurjaka da se slikaju sa njim, a on me udari po ramenu i reče# šta si se stegao, kako ne može”?! Slikamo se i krenem… Posle sedam-osam metara, on viknu: Pavle, vidimo se 11.11. u Ulcinju! Nešto mu je kliknulo u tom trenutku… Ne mogu da opišem kako sam se  spustio do dole od sreće. I došao je 11.11. svojim autom.

Danas vas znaju svi…

- Svi oni dožive to emotivno, sa velikim emocijama, znate li vi sada sa kakvim poštovanjem se jave ljudi koji ne mogu da dođu. Dušan Bajević razgovara sa mnom 7-8 minuta, pa ko sam ja?  Onda Boša Tanjević… Pitaš sebe da li smo svesni šta radimo. I verovatno nismo.

Prošle godine ste najavili Albanca Kuštru iz Fljarmurtarija…

- Planirali smo da se sretnu Kuštra i Omerović… Međutim, Kušta koji će doći ove godine, nije mogao da dođe, Omerović je bio…

Ove godine otišli ste veliki korak napred, organizujete panel posvećen paraolimpizmu, susret novinara s legendama vaterpola i nešto što je iznad sporta -  zasađivanje drva mira. Odakle vam ideja za drvo?

- Ideju za drvo mira je doneo gospodin Rajko Jovičić iz Bara, poznati pisac. novinar, umetnik… To je toliko snažna ideja... Bog nam ga je poslao i njega i ideju. Tako da je to nešto fantastično, značajno, vredno. Pogotovo za ove naše kompletne prostore.

Koliko će ove godine biti sportista?

- Na spisku imamo 314 sportista. 314, među njima su i sudije. Očekujemo i veliki broj novinara mimo ove cifre. Iz sveta šaha imaćemo Božidara Bonju Ivanovića. Imaćemo zastupljenu i atletiku . legendarni Dane Korica, tako i svijeta filma ćemo imati, tvorca Žikine dinaste i veliki brojnih filmova, Jovana Markovića. Juče nam je poslao selfi iz bolnice Jovica Cvetković, povredio je ruku…

Rekli ste jednom da ćete umreti jednog dana u neznanju kako ste ovo uspeli!

- Umreću jednog dana sa enigmom kako je uspeo prvi ulcinjski mundijal. Totalno sam nepoznat čovek, ja nemam ni bliže familije nekog da je igrao za neki klub...  Ne znam ni da objasnim kako smo uspeli. I niko mi nije prekinuo vezu.

Veliki ste ljubitelj sporta, pročitao sam da ste igrali košarku…

- Ja često puta kažem, ja sam se bavio košarkom. Bez ikakve skromnosti, ja sam bio košarkašić. Ali sam bio jedan veliki radnik i ponikao sam tu u Ulcinju, posle me pokojni trener Ive Borovice Milovan Stepandić, 1993. odveo u Srbiju…Od 1993. do 1996. bio sam u Šapcu u Ivi Borovici, tada kao kadet. posle sam igrao malo u Crnoj Gori u Zeti, pa malo u Baru i tako imao jednu solidnu karijeru, bio sam mlad čovek u sportu i posle toga sam imao neki mali zdravstveni problema i onda sam se prekomandovao kod mojih roditelja u posao koji oni rade – trgovinu vodomaterijala. Sa par prijatelja smo pokrenuli ugašeni košarkaški klub u Ulcinju koji je osnovan 76. pa i mi smo ga pokrenuli i u 12-14 godina smo napravili fenomenalnu priču iz polaznog ranga. Došli smo do prve lige i igrala se lepa košarka, puna dvorana. Za vreme mandata kluba napravili smo i sportsku dvoranu kapaciteta 1000 mesta od čistih donacija. Danas sam član Skupštine košarkaškog kluba Budućnost Voli. Ništa nisam tamo bitan, niti ja šta odlučujem, niti me ko što pita, ali imam jedan lep status i to poštujem. Generalno, volim sve klubove i otac me je kad sam bio mali, naučio da volim. Ja ne mogu da shvatim sad ove ljude koji se raduju porazima. Ne mogu da navijam protiv nijednog tima s naših prostora. Kad se igra nešto u Evropi. Ja sam plakao kao dete kad je Željezničar ispao od Videotona. Kada je Rijeka ispala od Real Madrida, kada je Zvezda ispala od Barselone.

Sa Pavlom može da se razgovara o sportu satima. Ima šta da kaže i o ostalim životnim temama, ali, rečenica kojom sagovornika ostavlja bez teksta bez sumnje je upravo ona:

- Ja sam običan čovek, čovek koji voli sport i ljude!

Pavle Pepđonović – čovek čije ime i prezime s poštovanjem izgovaraju Ivan Gudelj, Ivica Šurjak, Stanislav Karasi, Zoran Slavnić, Ratko Rudić, Igor Milanović, Zoran Filipović, Dragan Džajić, Dejan Savićević, Damir Čakar, Ante Miročević, Šaban Trstena, Safet Sušić, Tadija Kačar i mnogi, mnogi drugi…? Da je u svetu više Pepđonovića umesto o ratovima narod bi vodio polemike o golovima, koševima, rekordima, titulama i svi bi se zajedno radovali pobedama.