U RAŠLjE: Podrška ujeda

Piše: Svetlana Vujčić

Više uopšte nije važno ko je kriv, koga je trebalo ranije skloniti, a koga više uvažiti, koga s kim pomiriti, protiv čega se ili za šta izboriti, bitno je šta je sad. A, sad je jedno od najtežih stanja u kom se ikada našla naša ženska reprezentacija.

Muška sa njom deli sličnost kroz priliku da se pokažu i dokažu igrači iz drugog i desetog plana, svakako vredni da nose dres s državnim grbom. Timski zadatak im je značajniji od pukog odlaska na EP – razbiti gubitnički oblak straha koji se nadvio nad njima.

Čime?

Samopouzdanjem i odlučnošću, a najpre hrabrošću da se suoče sa sobom, i tako oslobođeni predaju samom rukometu. Tada im uopšte više neće biti važno s kim igraju i protiv koga, ko je za njih, a ko nije, da li su voljeni i koliko, pa ni koju kombinaciju igraju. Sve će znati i sve će im od ruke ići.

Ali, pošto ovi momci još uvek nemaju tako izraženu mentalnu i duhovnu snagu svojstvenu reprezentativcima jakih i samosvesnih država, treba im pomoći. Devojkama još i više, najviše.

E, tu nailazimo na ogroman zastoj i pozamašan znak pitanja:

Ko njima sad uopšte daje podršku?

Vratimo se opet ženama i katastrofalnoj atmosferi u kojoj pokušavaju da se na terenu preko Rumunki domognu prilike da odu na Svetsko prvenstvo. Strašno je to i teško jer sa njima nisu četiri najbolje igračice (više uopšte nije bitno iz kog razloga), ali je još strašnije što ih skoro niko ne bodri i što se ne veruje u njih.

Za četiri decenije koliko sam u rukometu, nikad nisam videla usamljeniju reprezentaciju od ove naše sada. Bilo je raznih, manje ili više i kvalitetnih i uspešnih, obožavanih i manje simpatičnih, ali nikad ovako i ovoliko ohlađenih.

U Kraljevu se to minule subote sve lepo videlo. Kakvi lepo, bilo je strašno i toliko bolno da su u takvoj atmosferi (ne verujem da se mnogo razlikovala ni ona van te nove i mnogo lepe hale) naše reprezentativke još i dobro odigrale.

A baš su se mukice svojski borile, sve od sebe su dale. Bar ih je zbog toga trebalo bodriti i zato što većina sad prvi put igra tako važan meč. Kad već nije zbog same reprezentacije Srbije.

Žalosno je to, a što kaže moja mlada profesorka Svetlana koja nije gledala ženski rukomet jedno deset godina, i „sramotno što je utakmica igrana usred Srbije, a samo se čula rumunska publika“.

Koliko je puta spiker opomenuo prisutne da bodre naše devojke, nas preko 2.000, sigurno jedno dvadeset puta, toliko puta sam zažalila što sam bivša rukometašica, sportski novinar, Srpkinja…